Деца или брак - шта треба да буде на првом месту

Многи кажу да родитељство јесте најлепши и најтежи задатак. Треба се снаћи у улози маме и тате, гајити и подићи малишана. При томе, не би требало занемарити однос са партнером, као и неговање брака. Јер, уколико овде "закажемо" постоји могућност да ћемо нарушити квалитет везе и тако ћемо дати деци поруку да брак није "забавно место".

Деца на првом месту 

Поред очигледнијих ризика као што су претерана заштита и попустљивост, оно што може бити веома очигледно у тим ситуацијама јесте да "промовишемо" детету идеје да брак захтева жртвовање личних потреба и жеља како бисмо одговорно васпитали децу.

Психолози истичу да је потребан одређени степен жртвовања да би било која веза била успешна. Али, што се тиче родитељства, права питања за маме и тате су - "где је граница између моје одговорности према деци, моје одговорности према супружнику и моје одговорности према себи"?

Када један или оба партнера срећу своје деце стављају на виши приоритет од свог брака, ризикују да занемаре потребе брака, и да при томе "негују" осећај огорчености, занемаривања, резигнације и отуђености.

Срећан брак - најбољи пример који можемо дати деци

Природно је и корисно за родитеље да добробит своје деце поставе као главни приоритет. Боље је погрешити бринући превише него премало. Ипак, подређивање потреба брака потребама деце може, као што су многи открили на тежи начин, довести до великих последица.

Више од свега што можемо да учинимо за своју децу јесте да покажемо пример срећног брака који подржава и подстиче могућност стварања такве везе у њиховим животима. Време да се доживе истински благослови брака није након што деца оду од куће, наглашавају психолози.

Сликовит пример шта може да се догоди у ситуацијама када занемаримо брак

За Ану су деца увек била на првом месту. Тврдила је да њен супруг Стефан може да се брине о себи и да му не треба много пажње. Чак и када су њена деца одрасла никада није променила свој став и правдавала га је говорећи да све и даље мора она. Стефан је сматрао да се "не фокусира на децу, јер треба да стану на своје ноге".

"Није те брига за сопствену децу", промуцала би Ана кроз сузе и циклус би се наставио. Водили су овај разговор стотинама пута током свог брака и годинама је њихова веза патила због недостатка пажње. Пошто су оба детета одрасла њихов брак се претворио у хладну, огорчену стагнацију.

Анина пажња према својој деци била је начин да се избегну стварни проблеми у браку, који су се односили на недостатак интимности и губитак поверења. Стефанова неспремност да негује брак признавањем сопствене усамљености и туге послужила је да се овековечи образац. Иронично, али предвидљиво, деца су такође била губитници у овој игри. Не само да су изгубили подршку која им је била потребна да и сами постану независнији и одговорнији, већ су пропустили прилику да одрастају под вођством и примером партнерства пуне љубави.

Ана и Стефан су успели да остану заједно и након што су се њихова деца одселила од куће, али њихов брак је остао незадовољавајући јер се никада нису суочили са правим проблемима. Остали су заједно јер су се плашили да буду сами и одлучили су се за стари образац, пише Сајколоџи Тудеј.