Ко је Џефри Сакс?

На недавном монденском окупљању на Копаонику под називом Kopaonik business forum 2024 учествовао је и Џефри Сакс, амерички економиста, најпознатији по спровођењу економских шок терапија и пљачкашких приватизација у постсоцијалистичким и другим земљама преко домицилних "оперативаца", углавном млађаних економиста задојених неолибералном идеологијом.

Ипак, ништа од тога не пише у његовој краткој биографији која је постављена на сајту ове манифестације. Можда је то зато "да се Власи не досете" јер данас није баш популарно подсећати на почетак приватизације у Србији која је опустошила нашу привреду. Један од главних оперативаца те приватизације у Србији био је Александар Влаховић као министар за привреду и приватизацију у периоду 2001-2004. Наиме, у његово време донет је погубни Закон о приватизацији од чије примене се још увек нисмо опоравили. Управо он је сада као председник Савеза економиста Србије (на тој функцији је од 2011. године) и Програмског одбора српског Давоса позвао свог "ментора" на Копаоник.

Посебно је важно деловање Џефрија Сакса у Јељциновој Русији. Наиме, 1991. године руска влада позвала је економске саветнике из иностранства како би почеле да се спроводе реформе економског система. На њиховом челу био је управо Џефри Сакс. Већина ових људи пре тога је "обавила посао" у Пољској. Сакс је 1989. године био главни консултант "Солидарности" а касније и владе Тадеуша Мазовјецког. У прво време деловали су у тајности, из сенке.

Чак је и Јељцину тада било сасвим јасно да није добро да јавност буде упозната са тим понижавајућим и безбедносно опасним чином који је подразумевао да један Американац, па макар то био и професор са Харварда, спроводи рушење дотадашњег система и то на позив саме руске владе. Деловао је у Русији од 1991. до 1994. године.

Како је писао "Спутњик", помоћ од Американаца је тражио Анатолиј Чубајс, после чега је "на Харварду основан Институт за међународни развој, на чијем су челу били Американци Андреј Шлифер и Џефри Сакс и с руске стране — Чубајс и Гајдар. Руководили су, наравно, Американци, а одлуке су спроводили — Руси." На тај начин, према писању "Спутњика", у руској влади нашло се око триста америчких саветника, међу којима је било много агената обавештајних служби.

Улога америчких обавештајаца у свему томе била је огромна: "Ови `саветници` су се посебно били намерили на руску војну индустрију, коју је најпре требало уништити. А како би је могли контролисати, смислили су прилично ефикасан начин — покушавали су да купе по 10 одсто сваке фабрике или предузећа за које су били заинтересовани. За копејке, наравно. После те куповине, постајали би чланови управног одбора и одатле руководили пљачком, паралелно шаљући податке својим шефовима."

Тек је Путин успео да све то почисти почетком двехиљадитих година.

У првој етапи спровођења економског либерализма (1992-1993) започет је процес повлачења државе из контроле трговине и цена, а половина индустрије је била приватизована. Слично се догодило и у области трговине, финансија и пољопривреде. Тако је у Русији створен велики приватни сектор, а тако су настали и тзв. руски олигарси. Први неолиберални председник владе био је Јегор Гајдар, кога је врло брзо на тој позицији заменио нама добро познати Виктор Черномирдин. За приватизацију је био задужен Чубајс.

Саксова економска шок терапија подразумевала је либерализацију цена, слободу трговине, приватизацију, финансијску стабилизацију, структурне промене у произодњи, као што је то раније учињено у Пољској. Приватизација у Русији, као један од основних момената образовања тзв. тржишне економије у највећој мери завршена је 1994. године.

Преласком државних предузећа у приватне руке, тј. прерасподелом власништва и стварањем нове елите тзв. предузетника, онемогућен је евентуални повратак на социјалистички економско-политички систем, тј. отклоњена је опасност контрареформе. Социјална подршка обезбеђена је тако што је народу бачена коска у виду акција из државног власништва.

Резултати Саксове шок терапије били су заиста шокирајући. Дефицит у државном буџету на крају 1992. године био је око 15%, а инфлација око 25% на месечном нивоу. Две године касније, 1994. није било готово ништа боље, дефицит је био око 11%, а инфлација око 15% месечно. Рубља је била у великом паду. Почетком 1992. године требало је око 300 рубаља за један долар, а три године касније требало је око 5.000. Индустријска производња 1993. године била је на око 60% у односу на 1990. годину. У светском извозу оружја СССР је ишао до 38%, док је Јељцинова Русија пала на 10%.

Све то веома се лоше одразило и на демографију. Током 1991. године на 1.000 становника рођено је 12, а 1995. године 10. Смртност на 1.000 становника била је 11,4 у 1992. години, а 15,6 три године касније. У часопису "Лансет" објављена је студија под називом "Масовна приватизација и криза смртности у посткомунизму" према којој је "смртност радника у Русији у време највећег замаха приватизације порасла за 18 одсто, а просечан животни век скраћен за пет година“. Посебно је индикативно то што је код млађих људи повећана смртност чији су узроци углавном били кардиоваскуларне болести, несрећни случајеви и насилне смрти, што је све повезивано са нестабилношћу која је изазвана управо економским реформама. Поред тога, у порасту су били наркоманија, дечја проституција и просјачење. Појавило се око 60 хиљада деце бескућника.(Видети о томе: Рябикин С.П. (1997) Новейшая история России - 1991-1997.)

То је дакле био учинак Саксових "дечака у ружичастим панталонама и жутим ципелама", како је Руцкој описивао министре у Гајдаровој либералној влади. Русија је тада заиста проживљавала тешке дане и године, док су наши Саксови "дечаци" почели да неолиберализују Србију после октобарског пуча из 2000. године, мада је Сакс био ту и 1989. године када је саветовао Анту Марковића. Деловали су готово по истом шаблону као што је то учињено у Русији десет година раније. Основни принцип био је исти – брза и потпуна приватизација и либерализација цена. И резултати су били у суштини исти. Сакс је дакле и даље ту. И нуди помоћ. И пре овог форума, обратио се нашим властима 2013. године речима: "Ако постоји ишта што могу да урадим, слободно реците."

Са друге стране, Сакс у последње време иступа као велики противник садашње глобалистичке западне политике, због чега је готово забрањен у западним медијима. Такође, он оштро критикује западну војну подршку Украјини, сматрајући да је проширење НАТО-а на исток, главни узрок садашњег сукоба који је свет довео на ивицу нуклеарног рата.

Као неко ко је одлично упућен у дешавања у Совјетском Савезу почетком деведесетих година, он сведочи и потврђује:

"И знам да је пре више од 30 година Запад обећао да неће ширити НАТО ка Истоку ни за један центиметар. Али то обећање су прекршили, и када су то учинили, паметни људи су знали да је то страховита грешка. Затим су наставили да крше обећања и ширили НАТО даље ка Истоку, све даље и даље док се нису саплели о жицу са Украјином и Грузијом". (Видети: https://oko.rts.rs/ekonomija/5083705/dzefri-saks-nisam-putinov-korisni-idiot-srbija-je-u-pravu-ekonomija-je-geopoliticko-oruzje.html)

Придружујући се Симору Хершу, он Сједињене Америчке Државе оптужује и за терористичку акцију онеспособљавања Северног тока, сматрајући да је у питању најагресивнија земља на свету, која своје циљеве остварује и терористичким нападима и диверзијама. Исто тако, врло добро примећује да на Западу нема слободе медија, јер: "Живимо у тренутку кад су неке ствари дозвољене у медијима, а неке нису." (Ibid.)

За своје неуспехе у појединим земљама, као што су Југославија и Совјетски Савез, он криви геополитичке односе, што у одређеној мери и јесте тачно: "Главна ствар коју сам ја 1989. препоручивао у бившој Југославији, Пољској, Совјетском Савезу и касније Русији, била је глобална сарадња са регионом у кризи да бисте изашли из хаоса. Оно што сам саветовао у сваком од тих случајева, укључујући и Југославију, била је финансијска помоћ споља, како би се помогло да се у нестабилној ситуацији финансије стабилизују. Када сам то саветовао у Пољској, то је примењено. Пољска је била амерички савезник. Када сам то предложио за Совјетски Савез и Русију, Вашингтон је то одбио. Америка није желела да Совјетски Савез изађе из економске кризе тако брзо. Када сам то предложио за Југославију, Европа је то одбила. Европа није желела да Југославија преживи. Желели су да је виде разбијену. Тако да то није економија. То је геополитика." (Ibid.)