Велика Британија, једна бресква и српско питање

Боравећи недавно у Загребу, Стјуарт Пич, у преводу Бресква (енг. Peach), британски изасланик за тзв. Западни Балкан изјавио је: "Британија позива Србију да уведе санкције против Русије, јер је последња држава западног Балкана која то није учинила и да истражи могуће неправилности на изборима одржаним у децембру, како би се сачувао интегритет изборног процеса". Поред тога, рекао је да Србија и Косово треба да нормализују односе, а Република Српска не може да буде независна.

Да ли је Доналд Трамп инцидент или спас за Америку?

Сама његова функција, међутим, јесте проблематична, а самим тим и изјава, с обзиром на то да је споран и сам појам Западног Балкана, јер представља политичку фабрикацију која се крије иза географске одреднице која је географски погрешна. Занимљиво је, међутим, да се појављивање овог појма поклопило са терористичко-сепаратистичком оружаном побуном на Косову и Метохији, те са "врхунцем политичких притисака Запада на Србију да самоукине свој суверенитет, не само на Косову и Метохији, већ и на целој државној територији, са 'преговорима' у Рамбујеу унапред осуђеним на неуспех, те са предвечерјем извесне агресије НАТО-а на СРЈ током прве половине 1999. године" (Степић М., Западни Балкан или пример геополитичког манипулисања).

Пре Бресквиног наступа, министар иностраних послова и бивши британски премијер Дејвид Камерон боравио је на Косову и Метохији и том приликом подржао косовску независност и обећао британску помоћ у лобирању по свету за признање и приступање разним међународним организацијама.

Камерон је био британски премијер у периоду од 2010. до 2016. године, а на челу конзервативаца од 2005. године. Познат је по томе што је управо он био премијер када је организован референдум о изласку Велике Британије из Европске уније. На том гласању је поражен, с обзиром на то да је у референдумској кампањи заговарао останак у тој унији.

Или је можда и био циљ да Велика Британија из Европске уније изађе и тако задржи свој тзв. империјални статус и као таква прави друге, атлантске савезе. У сваком случају, веома је необично за британску политичку обичајност да се бивши премијер именује на високу функцију у влади.

Рециклажа

Изгледа да конзервативци нису имали боље решење, осим да рециклирају Камерона, како би макар донекле стабилизовали власт после афере са министарком унутрашњих послова Суелом Брејверман која је смењена после својих изјава о пропалестинским демонстрацијама у Британији.

Наиме, она је у свом чланку у лондонском Тајмсу демонстранте који су тражили прекид ватре у Појасу Газе назвала бандитима и оптужила сопствену полицију да не реагује довољно оштро у сузбијању тих протеста и кажњавању "бандита". На њено место именован је министар спољних послова Џејмс Клеверли, па је место министра спољних послова остало упражњено. Тако је искочио Камерон који је, ступајући на дужност изјавио да је "у овом тренутку дубоких глобалних промена за ову земљу ретко било важније да стане уз своје савезнике, ојача наша партнерства и осигура да се наш глас чује".

Британски глас, међутим, чуо се и раније. Мировни преговори између Русије и Украјине пропали су управо после посете Бориса Џонсона, још једног бившег британског премијера који је напрасно долетео у Кијев, пошто је у Истанбулу постигнут начелни договор о миру. Руска страна је тада, да подсетимо, у знак добре воље, према речима Владимира Путина, повукла своје снаге са подручја Кијева, што је касније злоупотребљено и проглашено за украјинску војну победу. Путин је у том смислу на самиту са афричким лидерима изјавио да је у Истанбулу договор био постигнут и показао документ под насловом Уговор о трајној неутралности и безбедносним гаранцијама за Украјину: "Током преговора у Истанбулу, парафирали смо овај документ, дуго, дуго се свађали, ударали главом и тако даље, али документ је парафирао с наше стране [Владимир] Медински, а са украјинске њихов шеф преговарачке групе, мислим да је то господин [Давид] Арахамија".

Имајући у виду такво деловање у руско-украјинском спору које за свој циљ има продужење сукоба са намером да се Русија што више ослаби, а немајући обзира према томе колико страда словенски народ на територији Украјине, није нимало необично да је после посете Косову и Метохији, обративши се Одбору за спољне послове Парламента Велике Британије Камерон практично осудио Србију за савезништво са Русијом, наводећи да то чак постаје и фрустрирајуће.

Другим речима, према мерилима англосаксонског владајућег естаблишмента, тако нешто готово да је равно политичком злочину, а злочин треба осудити и казнити. У том погледу он је рекао: „Мислим да је однос Запада према Kосову и Западном Балкану створен пре него што је Русија напала Украјину. Сада морамо много да размишљамо о томе шта се променило, јер наравно Русија жели да учини више на дестабилизацији Западног Балкана, да учини више преко својих савезника, укључујући Србију, да ове државе, укључујући и земље као што је Молдавија, учини мање безбедним. Стога морамо радити на проналажењу начина да се боримо против тога. Мислим да је наша политика тврда и реална."

Игра слободе

Аргентински луди танго

Имајући у виду недавне посете и изјаве британских званичника, може се сагледати који су то начини. Србију као руског савезника, ма колико то Србија негирала, инсистирајући на неутралности и заштити сопствених националних интереса, па и чинећи велике уступке, као на пример онај недавни са признавањем таблица и пасоша, треба ослабити колико год је то могуће. Главне тачке на којима треба ударити су Косово и Метохија, Република Српска, увођење санкција Русији и дестабилизација саме централне Србије "забринутошћу" око демократичности избора и сл. Црна Гора се наравно подразумева.

И Камерон и Пич, дакле, делују сагласно и у координацији како би се зацртани политички циљеви остварили. Међутим, ма колико се Британија трудила да игра улогу империје, реалност је таква да без сагласности Сједињених Америчких Држава, она не може ништа значајно да учини.

У Савету безбедности, са друге стране, захваљујући руском вету, пропала јој је резолуција којом је Србија требало да буде лажно осуђена за геноцид. Све то заиста може да буде фрустрирајуће за једну државу која себе још увек види као империју.

А Србија треба да игра улогу коју је одувек у својој дугој историји играла – игру слободе. И да буде стрпљива.