"Тренутак за тишину"

Пре шест година, уредница тек основаног "Милица Магазина" замолила ме је да урадим интервју са Латинком Перовић. То је требало да буде мој први новинарски задатак, а понуђен ми је у једном екстремно изазовном контексту, како личном, тако и ширем.

Поред чињенице да никада раније нисам радила интервју који није био чисто теоријске природе, интервјуисање жене о којој политички ништа добро нисам мислила представљало је посебну потешкоћу. Није помагало ни што сам у то време још увек била у току свог болног и бурног раскида са тад малобројном "левом сценом", која је пак истовремено приводила коначном крају свој раскид од било чега заправо левог у себи.

Били су то дани потпуног преласка тек изникле младе левице, по друштвеном утицају и препознатљивости маргиналне, у постмодерни идентитетски либерализам, какав данас нажалост познајемо као једину "левицу" у Србији.

Наиме, након што је одустала од било чега суштински комунистичког (егалитарности, антикапитализма и антиимперијализма), таква "левица" постала је прихватљива либералима у типу Пешчаника, политички формираних на снажном антикомунизму.

Коинцидентално, били су то и дани када је објављена брилијантна књига под именом "Елитистички пасијанс" историчарке Мире Богдановић. Радило се о научно утемељеној и пажљиво аргументованој левој критици дела, а у значајној мери и политичког лика Латинке Перовић. Књига је пала у центар академско-културно-активистичког "круга двојке" попут минијатурне бомбе неочекивано јаког удара, с тим што су се овог пута поједини остаци шрапнела распрснули у необичном правцу.

Игнорисана критика

До тад, било каква критика наше најутицајније интелектуалке у овом миљеу била би или игнорисана или презрена и кажњена. Но у овом новонасталом контексту стварања брака левице и либерала, мимикрија прихватања теза из Богдановићкине књиге послужила је делу либерала да оправдају своје "постајање левицом" – без да су се идеолошки макли с места.

И тако је, не својом кривицом, одлична књига која показује и доказује идеолошко и политичко конвертитство Латинке Перовић иронично злоупотребљена као још једна алатка у једном другом, овог пута лажном конвертитству антинародних, аутоколонијалних и проимперијалистичких либерала у нове "либерале-левичаре". Понекад перверзија подразумева убиство родитеља; у овом случају је то била "мајка".

Стојећи испред улаза зграде на Врачару у којој је Латинка живела и прелазећи још једном белешке које сам припремила за разговор, сви ови догађаји су ме додатно оптерећивали. С друге стране, забављала ме је чињеница да ја комунисткиња идем на разговор са мајком либерала коју у том тренутку њена поједина политичка деца разапињу.

Интервју је дошао и прошао, а реакције су биле какве су једино и могле бити – преко ноћи, прогласили су ме за "латинку". Ни тих дана то није имало било какву важност за свет изван поменутих аутистичних идеолошких кругова, а данас више није важно чак ни мени. Но на дан када је преминула, потражила сам поново тај (не)суђени интервју и покушала да се вратим мислима у те тренутке, осећајући да је нешто занимљиво остало у њима.

Она је од сопственог конвертитства необјашњиво бежала као ђаво од крста. На моје питање које је ишло у том смеру, као и она која су проблематизовала неке њене идеолошке поставке и указивала на контрадикције у ономе што говори, конкретне одговоре је интелигентно заобилазила екскурсима, почињала "слагањем" са поентама из питања да би их даљим образложењима демагошки негирала, а понекад их напросто – игнорисала.

Вечити либерал

"Ја сам одувек била либерал", рекла је ми продразумевајуће слежући раменима, у старом духу школе Централног Комитета где је истинитост лежала у томе ко говори, а не шта говори. Знам ми је тад пало на памет да се код ње неке ствари ипак нису промениле. Знам и да сам, када је на крају разговора рекла "Трудите се да буде равноправне" обраћајући се читатељкама интервјуа, осетила чудну нелагодност због саме формулације.

Чинило ми се, и тад и сад, да је Латинка преузимала најгоре делове из оба светоназора којима је у различитим добима припадала. Из либерализма, капиталистичку тржишну економију и западну модернизацију, из ортодоксног марксизма тенденцију да редукционистички и детерминистички промишља историју.

Једна од њених познатих изјава која одлично илуструје ту позицију је да "никада Србију није објашњавала Милошевићем, већ Милошевића Србијом", где Милошевић наравно симболизује ултимативно "зло", које не само да је породила (искључиво) Србија, већ је и Србија с обзиром на своју сопствену злу природу морала да га породи.

Комплексно Марксово схватање да људи стварају своју историју у оквиру већ постојећих и датих услова, да су дакле утицајни појединци "производи" и своје воље али и свог историјског тренутка и наслеђа ("Традиција мртвих генерација притиска као мора мозак живих", цитат из XVIII бримера), Латинка је вулгаризовала, укидајући успут и било какву идеју човекове субјективности и воље, и претворила у свој не само ненаучан, већ и веома опасан приступ.

Када му се придода специфични балкански културни контекст, као и њено безгранично дивљење према највећем хохштаплеру у нашој филозофији – Радомиру Константиновићу, добијамо њену квазиисторијску формулу за објашњавање свих "српских зала" као не само највећих, већ нужних и неизбежних. Управо та формула је изум који лежи у срцу разлога обожавања Латинке, па чак и од стране "либерала-левичара" који су је се одрекли као човека, али никада и као идеје.

Када је преминула, присетила сам се њене дрхтаве руке док је по завршетку интервјуа попуњавала "Упитник" Милица Магазина, који је представљао кратак списак разноразних питања у чијем састављању ја нисам учествовала. Осмишљен је тако да се да свакој будућој саговорници магазина, попут неког симболичког лексикона.

Писала је одговоре на папиру графитном оловком, понављајући други пут тог дана своју нетрпељивост према компјутерима и дигиталној технологији. Претходно, током уговарања нашег виђења, разговарале смо искључиво фиксним телефоном.

Мени је тај упитник увек био много интересантнији од интервјуа. У интервјуу, говорила је надугачно и непристрасно, готово дистанцирано од себе; упитник је, с друге стране, био кратак и апсолутно личан. Интервју је показао њену лукавост и отуђеност. Упитник је показао њену огромну чисто интелектуалну величину и оштре, на моменте необично полу-конзервативне ставове.

Последње питање у њему, помало несрећно, гласило је: "Која музика ће се свирати на Вашој сахрани?". Глава јој је била савијена над папиром на столу и чуо се звук шкрабања наоштрене оловке. Профил лица јој је на тренутак био паралелан са њеном гипсаном бистом на постољу иза фотеље; на зиду изнад, био је обешен и њен портрет. Написала је: "То је тренутак за тишину".

Наравно, тишине није било, било је само буке нарицања с једне стране и граје радовања с друге. Мајка многих подела у Србији тог дана својом смрћу заоштрила их је до екстрема. Њена одбегла идеолошка деца, "либерали-левичари" с почетка приче, такође су патила, у својој типичној беспризорности да идеализују само оне који су мртви.
Не знам да ли је прочитала интервју, не знам ни шта је о њему мислила ако јесте. Никада после тога нисмо поново разговарале.

Свакако, о мртвима све – истинито.