И Косово, и патике

Све је било спремно за тај пажљиво и промишљено организован чин догађања српског достојанства. Са билборда су се месецима уназад смешила брижна лица западних великодостојника, од Линколна преко Черчила до Бранта. Њихови цитати деконтекстуализовани тако да изгледа да се могу применити на ту ситуацију, да је Косово у саставу Србије једна сасвим логична западна ствар. "Косово је Србија" на бројним светским језицима. Савршена дикција за рецитацију оних најскупљих песама о националном поносу. И Матија и Десанка и Његош.

Облаци су се склонили и пролеће је стигло месец дана раније. Извођење нове-старе химне беспрекорно увежбаног хора. Безбедно испланирана путања до Храма, и за крај најављен молебан под вођством митрополита Амфилохија као круна. Процене су да је било од 250.000 до пола милиона људи. Народ доведен са свих страна земље. Емоцијом набијени говори. И Воја и Тома и Миле. Свако је имао своју улогу, сваки секунд се знало шта треба да се ради. Требало је послати поруку (западном) свету. Важно је било, пре свега, да све прође – цивилизовано.

Све је било спремно – и онда је само пукло, на сав глас! Од самог почетка, напетост и енергија учесника могла се готово физички напипати у ваздуху. Дискрепанција између атмосфере на бини и атмосфере у народу била је толико велика да је на моменте деловало као да се ради о два различита догађаја у различитом тренутку и простору. Као да су у питању била два различита света – и онда се коначно показало да заиста јесу.

Упркос упегланости, апелима на разум и позивима на мир, од колоне којој је било намењено да више личи на самртни марш него на снажни протест, одвојило се на хиљаде српске деце и решило да на пар величанствених сати врате свој град. Гореле су стране амбасаде, ломљени су урбанистички планови, тукло се са полицијом, али сви ти симболи остали су у запећку када је маса почела да разбија излоге десетина продавница и трафика, упадујући и износећи патике, тренерке, ранчеве, цигарете, алкохол и све остало прекопотребно за свакодневни живот. Народ се није дао зомбификовати.

Две стране медаље

Ближи се (округлих?) петнаест година од тога дана, а питање тумачења овог догађаја појављује се поново као неуралгична тачка судбине српског народа, иако се то можда на први поглед не види. Са ове временске дистанце, када се ставе у заграду сви лични и општи историјски ревизионизми тадашњих и данашњих коментатора овог протеста, можемо утврдити да је једино квази-национално јединство које је изазвао 21. фебруар 2008. године заправо наметнути над-идеолошки консензус у погледу понашања демонстраната, а посебно ових „одметника-крадљиваца“.

Уз изразито мале разлике, углавном естетске природе, годинама се намеће истоветни суд: то је био тренутак срамоте, пораз пристојних од стране "хулигана", укаљано лице Србије и Београда, доказ да је српској омладини цена најскупље српске речи приближна износу ермакса, па самим тим и симбол тога колико нам Косово заправо (мало) вреди.

Са стране националиста, то је била непријатност коју би најрадије требало заборавити, инцидент којег се треба одрећи како би се задржала слика достојног Србина коме је свећа у руци на платоу Храма св. Саве важнија од приземних материјалних потреба и статусних симбола. У томе лежи презир националиста према српском увек када се оно испољи као људско, исувише људско.

Са стране либерала и „случајних Срба“, то је врхунски доказ српске назадности и дивљаштва и идеална потврда сваке њихове ауторасистичке фантазије. Још један повод да се изрекне оно чувено „то може само код нас“, у којем се увек крије и суштинско непознавање те вољене западне историје и игнорисање сличних епилога протеста у Европи, попут дешавања у француском Вал Д’Оазу 2007. или хаоса у Лондону марта 2011. године. У томе лежи презир наводних бранитеља људских права онда када се људско покаже као српско, које је увек већ исувише српско.

И у првом и у другом случају, у пуној својој снази излази на видело суштина алергије на народ (овде): деснице која може волети само апстрактног Србина и левице која може волети само апстрактног радника.

Стога је, баш у овом садашњем контексту када је такозвано „Косово за патике“ краткотрајно васкрсло у јавном дискурсу, тренутак да се овај цинични наратив сломи и покаже као оно што у својој бити јесте – јалова и лажна слика у служби искључиво и једино антинародне политике.

Речима филозофа и репера Дарка Делића, "21. фебруар 2008. је дан када је класна политика, после дуго дуго година, изашла на улице Београда и официјално прогласила крај пројекта Петог октобра" (овде). Био је то својеврсни протест унутар протеста оних који су већ тада осећали да су као српска деца презрени на (западном) свету, а као деца радничке класе жртвовани петооктобарским сновима које су живели као ноћну мору, једнако издани и од културно-либералних и од пристојно-националних елита.

"Крађа патика" била је одговор на истинску крађу Косова и у томе нема ничега баналног нити издајничког. Другим речима, ти млади људи су отимањем њима прескупих и недостижних "патика" спровели, па макар на само пар сати, једну малу народну експропријацију приватне својине: отете патике на место отетих фабрика, отете младости, отете будућности, отетог здравља и, коначно, отетог Косова.

Има неке космичке правде у томе да се све то дешавало под оком поменутих перјаница западног империјализма на билбордима, са америчком амбасадом у пламену у позадини, као и на неверицу финих грађана разних идеолошких провинијенција уплаканих над „својим“ разбијеним Београдом.

У стварности су толико ретки и самим тим драгоцени догађаји попут овог, у којем се на апсолутно транспарентан и јасан начин разоткрива природа неког слојевитог друштвеног сукоба. Иначе је потребан много компликованији мисаони захват и идеолошко распетљавање да би се у сржи неког протеста инспирисаног националним идентитетским питањима могла увидети важност класног која је увек ту.

Косово је класно питање

Овог пута је то показано на најпластичнији начин: ако хоћете да будете "на страни Срба", онда морате да се позабавите глађу, експлоатацијом и тзв. материјалним интересима радничке класе; ако хоћете да будете "на страни радничке класе", онда морате да схватите да она постоји као и да се већински саморазумева као српство. На улицама Београда (а не у салонима, или испред Храма) тада се догодило "чудо": народно јединство класног и националног, односно недвосмислена порука – Косово је и класно питање. Не "Косово за патике", него "и Косово и патике".

Ако је истина да историју пишу победници, онда би требало додати да је понекад пишу и губитници али у своје име. Стога и не чуде напори да се изврши ревизија овог догађаја, да се његова истина затрпа гомилом моралистичких лажи, да се његови учесници назову „разузданом руљом“, „шљамом друштва“ и „фашистичким хулиганима“ и да се на тај начин стави тачка на сваку могућност било каквог наредног пружања отпора визији друштва која је под западним империјализмом и неолибералним капитализмом.

Свако позивање на мир, ненасиље и нормалност у околностима које су саме по себи апсолутно немирне, насилне и ненормалне представља врхунац цинизма и лицемерну позицију коју себи могу да приуште само привилеговани. Зато 21. фебруар 2008. остаје као дан када је радничка омладина осветлала Србији образ, поручивши да ако у њеном срцу лежи Косово, у срцу Косова лежи и класа. У супротном, остајемо изгубљени, збуњени и поражени, у немогућности да прихватимо једну од најважнијих поука тог дана: национално без класног је празно, класно без националног је слепо.