Како је Запад постхумно заволео комунизам

Који је то совјетски лидер спојио најмлађег и најстаријег америчког председника, Џона Кенедија и Џозефа Бајдена, лидере које повезује само то што су били кандидати демократа и као такви увек били спремни да демократију и људска права било где и било када бране носачима авиона и стотинама хиљада тона експлозивних направа?

Све остало их раздваја – први је изабран као нада, други као слаба утеха. Први је својим говорима будио ентузијазам или магловити осећај да ће неки нови људи донети и ново доба, док су се обраћања другог могла користити у рекламама лекова против деменције, склерозе или слабог дигестивног тракта.

Разлике у креативности, порукама дубоке су као Атлантик, али и Кенеди и Бајден једини су председници који су човечанство довели на два корака до катаклизме због две одлуке које је донео један совјетски лидер - Никита Хрушчов.

Прва генерална проба глобалне катастрофе

Кенеди је, додуше, од живог Хрушчова тражио да одустане од постављања нуклеарних ракета на Куби јер се њима угрожава национална безбедност САД. Бајден је шест деценија касније саопштио да Русија мора да поштује одлуку покојног Хрушчова, којом се Крим, из техничких разлога, одваја од Русије и припаја Украјини.

Кенеди је био спреман да уведе свет у светску кризу незапамћених размера ако Хрушчов не опозове одлуку, а Бајден ни по коју цену неће одустати од продубљивања сукоба ако се не буде поштовала Хрушчовљева одлука.

За разумевање прве генералне пробе глобалне катастрофе, или Кубанске кризе, ваљало би разумети да су деценијама у медијима и историјским књигама изостављани кључни детаљи приче – постављање инфраструктуре на Куби само је био одговор на размештање НАТО ракета у Турској, у области Измира, што је било кршење ранијих договора. Као што је и споразум о уклањању руских реката са Кубе подразумевао да се истовремено уклоне слични објекти у Турској, у близини границе тадашњег Совјетског Савеза.

Тај део споразума деценијама је спавао по архивама због, можда, сасвим прозаичних разлога – младој, за америчке прилике сувише либералној администрацији, било је важно да "Њујорк тајмс" и остали најбољи истраживачки медији на свету објаве на стотине текстова о повлачењу Руса са Кубе и не примете повлачење Американаца са ограде Совјетског Савеза.

Пи-ар стратегија

Нека заиста невероватна историјска веш-машина учинила је да се у лето 2023. створи консензус како НАТО мора да буде присутан у свим чланицама Варшавског пакта, а најприсутнији у земљама која се граниче са Русијом.

А Бајден поручује да ће и САД и НАТО свим силама бранити Хрушчовљеву одлуку о Криму, иако није донета ни после демократске расправе, ни референдума грађана, нити после... свих историјских, политичких, географских аргумената. 

Пи-ар индустрија, вечито потцењена моћ Запада, коју су на Истоку схватили тек док су обнављали развалине својих поредака, можда је најбоље видљива у случају совјетског лидера украјинског порекла – Никите Хрушчова.

Човек саздан од темперамента, инстинкта умео је да веома уверљиво и пластично говори о ономе што се неће никада десити, док су западни лидери још убедљивије ћутали о злочинима који су се заиста догодили.

Његова разбарушена изјава да СССР "ракетама може да погоди и муве изнад америчког неба" постала је један од шлагера за све борце против комунистичке опасности, јунаке свих хладноратовских офанзива са медаљама за креативност.

О мувама или свему што је можда могло да живи у пољима или шумама Камбоџе, Вијатнама, Кореје није дата ниједна изјава, осим што смо из стотина филмова сазнали да су хиљаде пилота, маринаца тешко поднели и оно што су они радили и оно што им је урађено. Имали су заиста велике трауме јер им је погинуо друг, али им није баш било пријатно што се у позадини стално појављују стотине недужних локалних цивила за које сценариста није имао упутства.

Та пи-ар стратегија само је била ванбрачна ћерка стратегије која се стварала и током трајања рата, када су западни савезници схватили да је нацизам већ поражен али да се никако не сме допустити да Совјетски Савез изађе као велики победник, само зато што су њихови војници и цивили поднели 90 одсто жртава у рату.

Као да су хтели да кажу – јесте страдали и побеђивали док смо ми на Ламаншу чекали да немачка армија буде сломљена, али смо у јавности сви подједнако и побеђивали и страдали.

Када је Црвена армија 22. јула ослободила први концентрациони логор у Мајданеку, синоним за професионално новинарство, Би-Би-Си, одбио је да објави извештај свог врхунског новинара јер су уредници били уверени да је реч о комунистичкој подвали. Када су касније савезници улазили у логоре, њима није било јасно да ли има више преживелих логораша или новинара, хуманиста и ангажованих интелектуалаца.

Нове линије раздвајања

И пре него што је завршен Други велики рат, повучене су нове линије глобалног раздвајања према којима су припадници немачког, јапанског или италијанског фашизма за свега неколико година постајали стубови одбране западне демократије од комунистичког зла.

Један од митских европских лидера и обновитељ савремене Немачке, Конрад Аденауер већ је у свом инаугурационом говору рекао да је "денацификација нанела много несреће и велику штету", док је у то време дао незаборавну изјаву да ЦДУ или Демохришћанска странка, која је створила савремену Немачку, јесте "странка бивших али не и садашњих нациста".

Иако је имао беспрекорно понашање током Хитлерове владавине, Аденауер је одбијао критике савезника што дозвољава параде војних ветерана, тј. нациста јер Немачка не може дозволити разарање националног идентитета.

Истраживање немачких историчара које је 2016. објављено под називом Досије Розенбург указује да је за време Аденауера у немачкој дипломатији били више чланова НСДАП, Хитлерове партије, него у дипломатији Фон Рибентропа.

Иста комисија је утврдила да врхунац учешћа бивших чланова нацистичке партије достигнут 1957. када је 77 одсто шефова и начелника у Министарству правде припадало НСДАП, као и да се раст броја чланова Хитлерове партије у државним структурама стално бележи од 1949. године, од када Немачка више није под протекторатом савезника.

"Модерна времена"

У тој борби против комунистичког зла, или показној вежби како демократија може да функционише одлично, осим у честим кризним времена када се темељно осрамоти, можда најбоље говори цитат сенатора Макартија и вође Комитета за борбу против антиамеричке делатности – ако постоји само један комуниста у Стејт департменту, онда то значи да имамо једног комунисту превише. 

У великом лову на вештице настрадало је на десетине хиљада правника, професора, дипломата, синдикалних радника, уметника, међу којима су били и писац Артур Милер, диригент Леонард Бернштајн, творац атомске бомбе Опенхајмер, али и вероватно највеће име Холивуда, Чарли Чаплин – који је пре тачно 75 година стављен на црну листу ФБИ-а јер је вечити шеф те институције Џеј Едгар Хувер закључио да су његове симпатије према комунизму веће него према америчком друштву.

Није јасно да ли су Хувер, Макарти видели његове симпатије према комунизму у легендарном филму "Модерна времена" који говори о бесмислу тржишне економије у којој се некако увек догоди да радници имају мању вредност од онога што производе, или му није могло бити опроштено што је снимио Великог диктатора.

Прогон комуниста у САД је смањиван и на крају нестао из прилично баналног разлога – није више било материјала за прогон.

После пада Берлинског зида, деловало је да свет улази у неко ново пространство – више нема смисла да се прича о суочавању са нацизмом, фашизмом у којем је неколико десетина људи осрамотила сјајне нације, а још мање има смисла да се прича о комунизму, од којег су се грађани оградили без војног пораза.

Зато је некако деловало невероватно како у првим месецима и годинама западне службе нису пропустиле да успоставе сарадњу и дирљиво пријатељство са шефовима служби, њиховим потомцима само под прилично једноставним условом – заборавићемо шта сте радили, ако ви заборавите коме сте припадали.

Зато се и десило својеврсно социолошко чудо – главни арбитри демократизације и тумачи људских права били су и остали шефови комитета, идеолошких комисија, једне или друге службе или њихови наследници. Нема те поражене стране која неће бити прихваћена, али под врло једноставном условом: немојте да помислите да се понашате као самостална земља, прихватите да сте поражена страна. Само што за вас нема Маршаловог плана.