Прича о сусрету Чубуре и Маконда: О пријатељству Бате и Љубинке Михајловић, Маркеса и Таће Кинтано

Уз неки дечачки осмех, Бата Михајловић волео је да пријатељима показује шта носи у црној, искрзаној торби – раскупусани именик, гомила фломастера, оловака, бојица, кобасицу умотану у неки неуспели цртеж, кифлу, парче чоколаде, новине које је тог дана купио и неколико фотографија које су му била драге. На једној је био тадашњи председник Француске Никола Саркози који је као веома млади председник општине Неји на Сени отварао Батину изложбу, на другој је творац магичног реализма Габријел Гарсија Маркес како се чашом вина уз осмех наздравља великом српском сликару, којем је у част 100 годишњице "бунтовног академика" приређена велика изложба у галерији САНУ.

Те две слике свакако није показивао да би покривао неке рупе у биографији значајним пријатељима или познанствима, већ као најједноставнију илустрацију да свака велика цивилизација има успоне и ломове.

"Када сам тамо дошао био је де Гол, а сада влада ово мало чудо са лепом манекенком поред њега, које у себи садржи баш све што Француска није. Тада је био и Пикасо и Маркес и Малро и хиљада великих, трагичних душа, али ме ипак некако охрабрује да и данас имају људе попут Хандкеа који је осетио да то место и даље има највише духовности или слободе на Западу", говорио је док су га пријатељи провоцирали због слике са Саркозијем.

Лубарда без завичаја

Животописи незваничних оснивача чувеног Париског круга, којем ће се касније придружити и Дадо и Љуба и Влада, Бата и Љубинка Михајловић, Петар Омчикус и Коса Бокшан, не би могли да се сместе у оквире ни најраскошнијих историјских серија, али је за домаћу јавност остало прилично непознато да су Бата и Љубинка били пријатељи са најбољим латиноамеричким писцем Габријелом Маркесом, а Петар и Коса са другим нобеловцем Хандкеом.

Један од његових пријатеља Матија Бећковић описао је Бату као Лубарду без завичаја или Лубарду који се нигде није удомио и утоплио, али ће се можда испоставити да је двојицу великана повезивало то што они и нису толико сликали колико су слике са њих отпадале. Сликали су када више нису могли да издрже да раде било шта друго.

Од када је проходао док се није трајно одселио, Бата Михајловић је пливао или корачао против свих главних историјских матица са којима се сусретао, присећајући се, можда, чувене изреке једног лидера из 19. века да су Срби народ севапа и ината. Пријатељима је у шали причао како је, као син високог чиновника Министарства руда, био позван да игра фудбал са младим престолонаследником Петром али су га припадници обезбеђења вратили кући јер је грубо фаулирао малог краља. Током окупације постаје симпатизер антифашистичког покрета јер су му једног друга одвели у логор и никада га више није видео. Сећао се како је после рата његов отац питао за имена левичарских другова из чувене Симине улице – Добрице Ћосића, Миће Поповића, Михиза, Дејана Медаковића како би знао за чије душе да се моли у цркви.

Присећао се и како је у то време на седници Улуса прочитана молба игумана манастира Крка да неки млади сликар дође и ради на обнови иконостаса, што је изазвало општи подсмех ватрених левичара, опчињеним стварањем слика са тракторима, срповима и чекићима, гаравим ударницима и светачким ставом идеолога. Бата је само отишао до манастира Крка и био вероватно први или један од првих сликара који је после рата сликао крстове, анђеле, српске свеце и великомученике.

Таленти у души

Са његовом Љубинком, Пером Омчикусом и Косом Бокшан, Мићом Поповићем и Вером Божичковић напуштају Академију и формирају чувену Задарску групу, прву уметничко-одметничку комуну којој повремено гостују Михиз, пријатељи скулптори или уметници. Као некакав крај трагања за својим изразом или одсјајем својих талената у души, одлучују да прво оду у Париз и буду што ближе највећим уметницима или што даље од соцреализма или министара културе који су умели, као Зоговић Михизу на једној трибини да кажу да његово питање на заслужује одговор него метак.

"Првих година живели смо у најефтинијем хотелу у Паризу, кривој згради која је имала пет спратова и три купатила, али је била тако близу Нотр дама да сам сањао да ће једном звоно ући кроз прозор и срушити нам ту малу собу. У њу су нам долазили и кнез Павле, премијер Драгиша Цветковић који нам је говорио да никада не смемо да се одрекнемо пасоша и да нико не сме да нас посвађа са сопственом земљом. Пера и ја смо молерисали, а онда се одмарали тако што смо сликали. Било је и веома тешко и изузетно лепо", присећао се првих година у Паризу.

Неколико година касније, са другог краја света и из сасвим других идеолошких мотива у француску престоницу долази и талентовани новинар, дописник колумбијског листа "Моменто" да проведе још неку годину самоће пре него што постане највећи писац шпанског језика после или уз Сервантеса. У Паризу живи са шпанском песникињом и глумицом Таћом Консепсион Кинтано, једном од стотине хиљада левичарских душа које су од Франка склониште нашли у Француској. Иако је био у браку са Мерцедес, са Таћом је и након што су престали да живе заједно остао најближи пријатељ до краја живота. А Таћа је била најближи пријатељ Љубинке и Бате Михајловића, долазила са њима у Београд или њихову кућу у Близикућама, изнад Светог Стефана.

Када смо се последњи пут видели у Паризу, у Батином и Љубинком стану причала је како је Маркес купио стан у згради у којој је живела и како је озбиљно болестан.

"Човек који је умео да са речима уради сва чуда овог света, који је у памћењу имао зарезано и најситније детаље из детињства, сада има само осмех и очи које говоре милион речи".

Причала је како је учио француски језик само тако што је стално певао песме Жоржа Брасанса, као и да јој учинио највећу услугу када је позвао да заједно са супругом Мерцедес оду на уручење Нобелове награде док су са њим дошли маријачи из Колумбије и певали све оне песме које смо певали заједно у Паризу. Никада нисам била толико срећна и никада нисам толико плакала, говорила је. Неколико месеци касније је Маркес отишао на онај свет, ако се већ није преселио на другу планету када је написао "Пуковнику нема ко да пише" који је написао у њеном стану.

Ко је пуковник?

У расправама пријатеља, Таћа је тврдила да је она пуковник јер јој је често додавао чинове у расправама, док су Бата и Љубинка мислили да је он тај пуковник јер је стално ишао до поште да види да ли му је редакција уплатила хонорар као што његов јунак иде да види да ли му је стигла пензија коју чека 15 година. Иако је после славе и богатства, почео да се виђа и са најмоћнијим и најбогатијим људима на свету, наставио је да долази у Париз, дружи се са Таћом и свим старим пријатељима.

Од Љубинке је затражио да наслика портрете њега и његове Мерцедес за кућу у Мексико ситију, где су живели, да се слика поред њих и у поруци напише како је срећан што пише поред њене слике.

После његове смрти, трг у Паризу где су живели Таћа и он добио је његово име, а отворио га је председник Колумбије. "Човек се не рађа једном и заувек, оног дана када га је мати донела на свет, живот тера поново и поново – много пута – да се сам поново роди", говорио је Маркес, али ако се заиста догодило оно што су медији тврдили - да је, наводно умро и да више неће писати, велики писац оставио је огроман политички утицај на свест стотина милиона људи. Није успео да кроз наводно пријатељство са Клинтоном, који је обожавао његово дело, учини да се обустави вишедеценијско малтретирање Кубе и његовог пријатеља са којим је највише причао о књижевности, Фидела Кастра. Али је својим значајем сигурно постигао да се у бројним земљама Јужне Америке дигне свест о самосталности.

Као и Бата и Љубинка, који су тек из Париза најбоље видели византијско наслеђе или да је од левице или деснице важније имати осећај самосталности, тако је и Маркес те тешке новинарске године по Европи искористио да боље схвати шта је то величанствено у његовом поднебљу. И није нимало случајно, што је више од бројних историчара уметности из Србије, видео тај генијални сусрет византијске духовности и модерности који се десио на платнима Љубинке и Бате.

Историјски рингишпил или божанска промисао

Неки историјски рингишпил или божанска промисао, летећи сребрни коњи изнад Маконда, потрудили су се да Маркес постане најзначајнији писац шпанског језика. Он је имао безобални таленат али га је можда диктатура у његовој земљи и другим латино-земљама заправо гурнула у књижевност јер су листови стално затварани или гушени. Као и у романима, његово новинарско наслеђе ће постати надреално јер би свака медијска анализа лако показала да је у давању наслова Маркес највећа инспирација на свим континентима и у свим рубрикама, од година самоће или хладноће, хронике најављене смрти или тријумфа, пуковника којем нема или има ко да пише...

Његов политички и духовни тестамент изговорио је у говору приликом добијања Нобелове награде. Маркес је у првом делу описивао Латинску Америку, њене духовности, магије и остале непознате слободе, које су писали заједно са њим ремек дела. Затим је као врхунски новинар набрајао да на континенту није било ни "тренутка мира" јер је извршено пет државних удара и изазвано 17 крвавих грађанских ратова. Да је у простору јужно од Тексаса и Калифорније, пре друге године живота умрло 20 милиона деце што је једнако броју све рођене деце у Европи од 1970, да је нестало више од 120.000 деце колико има и један од најстаријих градова у Европи - Упсала.

Тај говор који би могао да се чита као нека врхунска филозофска анализа и у лето 2023, и сваке наредне године, Маркес је завршио како је само он могао.

"Једног дана сличног овом, мој учитељ Вилијам Фокнер казао је на овом месту – Одбијам признати крај човека. Сматрао бих се недостојним тог места, које је било његово, када не бих био потпуно свестан да је, по први пут од почетка човечанства, колосална катастрофа, коју је одбио признати пре 32 године, данас постала само једна од научних могућности. Пред том запањујућом реалношћу, која се од памтивека људима морала чинити као утопија, измишљивачи, што сви мислимо да јесмо, осећамо како имамо право да верујемо да још није прекасно кренути у стварање утопије живота - где нико не може одлучивати за друге све до начина на који треба умрети, где ће доиста љубав бити права љубав, где ће срећа бити могућа и где ће потомство, осуђено на сто година самоће имати напокон, и то заувек, другу шансу на земљи".