Спортска историја на балкански начин
На путу до места где ће се срести са историјом, и Новак и Никола срели су се са хиљаду разлога зашто не могу да остваре своје снове. Али нису уважили ниједан
Прву кошаркашку лопту пре тачно сто година донео је у Србију представник америчке добротворне организације Војска спаса Вилијам Виланд и оставио је, као можда неку врсту посебне хуманитарне помоћи, представници Црвеног крста Драгици Поповић. Први текст о том спорту који су негде у ово време 1923. године звали "баскет-бал" објавила је Политика. "Спортски клуб Југославија засновао је одељак за веома популарну игру Баскет-бал. Уверени смо да ће ова лепа игра стећи много присталица међу љубитељима лаких и грациозних спортова, за које нису потребне нарочите атлетске способности. Ова игра, у којој нема суровости, веома је згодна за нежну децу и женскиње".
Само годину дана касније, у велики свет светског тениса ушао је Рене Лакост, човек који ће темељно променити и начин игре, припреме, облачења у игри суђеној да не буде ни масовна ни популарна, да се игра само у аристократским круговима. На крају је пословна империја коју је створила највећа француска тениска легенда остала једини велики партнер Ђоковића док је у Паризу померао границе тениске историје.
Некакво чудно укрштање спортских и историјских магистрала, учинило је да један момак из Сомбора, велики љубитељ бурека, који је на почетку каријере био синоним физичке неспремности, постане најбољи играч у НБА и први Европљанин који је три године владао на листама најбољих, најуспешнијих шутера, скакача и организатора игре. Тај круг који је отворио припадник америчке Армије спаса затворио се када је Никола Јокић подигао прву титулу НБА шампиона. Још драматичнији паралелни историјски круг затворила је Јокићева супруга - на почетку живота се појавила на насловним странама као беба у наручју мајке из колоне избеглица из Олује, да би 28 година касније на насловним странама држала своју ћерку док славе шампионску титулу "Денвер нагетса".
Доброћудни историограф
На путу до места где ће се срести са историјом, и Новак и Никола срели су се са хиљаду разлога зашто не могу да остваре своје снове. Али нису уважили ниједан. Ни Никола ни Новак свакако на том путу нису били ни први ни једини. Само за један век, спорт погодан за нежну децу постао је симбол атлетицизма у свету а покојна Југославија успела је истовремено да постане, у више генерација, највећа сила ван света америчке професионалне кошарке. Зато се и данас, чак и међу великим противницима југоносталгије, воде расправе да ли су Дражен, Дивац, Кукоч, Паспаљ, Рађа имали шансе да победе тим састављен од звезда НБА.
Историја је удесила да један део тог тима буде годинама избачен из свих такмичења а други део доживео да изађе на толико очекивани меч. И убедљиво изгуби.
На првом такмичењу на који су играчи располућеног тима снова нашли на другим странама терена, десило се да су бивше колеге из Хрватске поражене два пута – једном на терену јер нису стигли до финала, други пут када су на телефонски позив Туђманових сарадника одлучили да напусте победничко постоље да не би слушали химну бивше земље. Прво заједница Србије и Црне Горе а касније сама Србија наставила је да се враћа на велику светску сцену, али је Јокић деловао као неки доброћудни историограф који је та колективна исклизавања на путу ка великом успеху успео да, као у некој шали, стави у своје чезе и каже коњима да пожуре.
Најбољи ударац налази се у глави
У тенису је историја била још трауматичнија, јер је код нас прва тениска лоптица стигла у аустрогарску касарну у Прибоју, док се први грен слем турнир у Вимблдону одржао 1877, док је земља водила први српско-турски рат за ослобађање од Отоманске империје. Још пре Другог светског рата, тениска репрезентација Југославије победила је 1939. године тадашњег фаворита на свим пољима, Немачку, и постала европски шампион.
Највећа срамота светског спорта, о којој се недовољно прича и пише у свету и код нас, десила се када је тада најбољој тенисерки света, Моники Селеш, на турниру у Хамбургу, у паузи, неометано пришао луди фан Штефи Граф, Гинтер Пархе, и забио јој нож, дуг 23 центиметра, у леђа. Пре тога, девојка из Новог Сада је била једина која је пре 20. године освојила осам грен-слемова и имала све шансе да буде најбоља свих времена. Зато је и Новак, када је кретао на дуго путовање, знао да ће то путовање трајати дуже и коштати скупље.
На путу до свог места у историји, Новак јесте урадио много тога што није нико пре њега у тенису, али је и њему рађено много тога што није никоме пре њега.
Тешко је наћи у савременом спорту особу која води здравији живот, али је ипак из Аустралије, са континента на ком је имао највише успеха, протеран јер је опасност за национално здравље. У историји тениса је једини играч који је освојио Вимблдон и изгубио 2000 поена на ранг-листи јер су организатори турнира као највећи послушници британске владе одлучили да забране учешће руским спортистима, а тениске организације одлучиле да казне најугледнији турнир тако што неће признати поене освојене на турниру. На протеривања, забране, сталне медијске нападе јер није промотер највећих светских брендова и може да лоше утиче на продају патика, мајица, шорцева јер ваљда због те продаје и данашњи спорт постоји, Новак је одговарао као монах – тихо, упорно, стрпљиво. Знајући да се и код Николе и код њега, најбољи ударац налази у глави.
Најбољи бесплатни пи-ар менаџер Србије
Новак, оно најбоље што је из Србије изашло из протекле деценије, постао је и важна личност у односу према свету. Он је био најбољи бесплатни пи-ар менаџер Србије али истовремено показатељ да се и наше најбоље лице тешко прихвата. "После освајања Вимблдона Ђоковић је био најусамљенији човек у југозападном Лондону, хладнокрвни убица бајке о Федереру и романтичних снова његових навијача. Шта би он могао да уради. Он је лош момак који није учинио ништа лоше. Није отео слаткиш из руке бебе, није отказао божићну прославу нити произвео гигантски ласер за уништење највећих градова на свету", писао је пре неколико година коментатор Би-Би-Сија у тексту под насловом "Зашто Новак заслужује више поштовања" после још једне победе над Федерером. Чак и када је у три финала Вимблдона против Федерера победио само три пута, стручњаци се без великог размишљања слажу да је најбољи на трави – Федерер.
У сто година класичне историје могуће је сместити читав низ појединачних, колективних, националних спортских историја, не само зато што се некада напишу за неколико минута, са једним потезом или ударцем... На површне оцене да припадници сиромашних, фрустрираних народа у успесима спортиста или уметника покушавају да нађу и део свог успеха, може се одговорити да то раде и припадници најбогатијих земаља, само што се и тамо више радују и веселе припадници сиромашнијих, обесправљенијих слојева друштва.
Није познато да ли су вршена истраживања јавног мнења, али сва је прилика да је у личним историјама припадника афроамеричке заједнице у САД важнији био нокаут Мухамеда Алија у Киншаси од историјског Акта о грађанским правима Линдона Џонсона, да је сточарима у Аргентини "божја" рука Марадоне остала дубље у срцу од војне хунте или да је онај погодак на Олимпијади у Минхену Александра Белова био важнији од најважнијег говора Брежњева. Најпознатији доктор из Сарајева, Неле Карајлић успео је некако да преболи дан када су отишли Хакија и Хамдија Поздерац али не и дан када је отишао Хасе.
Историја спорта јесте непрегледни низ појединачних историја у којима се спајају утеха, понос и оправдање. Зато је можда, због свакодневних укрштања историја самих навијача и резултата које не може да промени ни Хладни рат ни топло пиво, спортска историја често поузданији сведок времена од званичне историје.
На стотине примедби са Твитера и друштвених мрежа да је свако у Србији желео да украде форхенд од Ђоковића или неку асистенцију од Јокића, како би своје животе учинили бољим него што јесу, можда би требало цитирати један од најлепших текстова у српској прози који је написао Борислав Михајловић Михиз када је Андрић добио Нобелову награду.
"Волео бих да је видео људе у његовом граду како његову награду честитају један другоме. Волео бих да зна да је сваки његов читалац данас одржао своју сопствену свечану академију. Волео бих да зна да смо сви данас са њим поделили његов празник. Као што је и он поделио судбину ове земље".
