Други нормандијски рат

Како су из западних документарних програма изненада избрисани и руски народ и читава Црвена армија, и да ли се у Другом светском рату било шта догодило између херојског укрцавања у Денкерку и искрцавања у Нормандији?
Други нормандијски ратGetty © Keystone

"Док нас траје, делићемо свет по томе на којој страни је ко био и чиме се заклињао 1914. године. Јер лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина."

Овако је средином тридесетих година прошлог века  један дипломата и припадник Младе Босне са озбиљним књижевним даром описао значај 1914. године. Дипломата се звао Иво Андрић, а његова каснија ремек дела само су додавала тежину његовој оцени почетка Великог рата, Младе Босне, старог светског поретка или нове југословенске заједнице.

Али као што је значај Андрићеве оцене недавне историје растао како је он постајао један од највећих европских писаца, тако су у књигама угледних западних историчара српски хероји из 1914. године постепено претварани у екстремисте, терористе и сумануте убице јер су се током деведесетих година Срби нашли на другој страни западних демократија.

Тако је уочи обележавања 100 година од избијања Првог светског рата угледни професор са Кембриџа Кристофер Кларк написао чувену књигу "Месечарење", у којој су меци Гаврила Принципа заправо били прави узрок Великог рата у који је царска Русија гурнула савезнике из Велике Антанте, Француску и Енглеску како би заштитила "малу српску браћу".

Између Гаврила и Великог рата

Тако је један момак који још није постао пунолетан, за којег је Црњански написао да има јединствено име састављено од арханђела и начела, постхумно претворен у најпознатијег терористу.

После Сребренице и опсаде Сарајева, Србе не можемо тако лако описивати као жртве, говорио је Кларк, који је добио најбоље рецензије свих великих западних листова због револуционарних открића о коренима Првог рата. 

Пре Кларка, књигу о Првом светском рату објавио је амерички историчар Шин Мекмекин под насловом који ништа не скрива од читаоца: "Руски корени Првог светског рата".

Професор историје са Бостонског универзитета Лери Вулф објавио је рад у којем је покушавао да се обрачуна са Ребеком Вест, главним адвокатом Србије у периоду после Првог рата у западном свету.

У опширном тексту о њеном утицају на балканску историогафију, аутор описује како је Ребека Вест у Сарајеву показала разумевање за српске убице, док је наводно била веома нерасположена према извесној Герди, супрузи њеног домаћина у Србији, која је док су обилазили француско гробље у Македонији позвала да се "замисле о свим тим људима који су погинули за гомилу Словена".

Маргарет Мекмилан, декан колеџа Сент Ентони са Оксфорда, док је радила на књизи о Првом светском рату, обећавала је да у њој неће штедети Србе. И сви ју јој поверовали јер је у претходну књигу о Версајској конференцији некако успела да убаци Радована Караџића.

Велика Кларкова утеха

Ношени снисходљивим ставом да историје малих народа углавном зависе од симпатија великих сила, бројни српски медији су са олакшањем прихватили Кларкову великодушну оцену да "Срби немају разлога да се стиде Гаврила Принципа", као да је претерао када је припадника Младе Босне постхумно, чисто ради стила, учланио у Ал Каиду.

А онда се у фебруару ове године догодило чудо о којем ни Кларк, ни Мекмиланова сви западни историјски ревизинисти нису могли ни са сањају. Из свих историјских и документарних емисија о Другом светском рату  невероватном гумицом избрисан је народ који је у њему одиграо највећу улогу и поднео највеће жртве. Наш случај, испоставља се, био је само вежба за ово што је уследило.

Према западним ТВ каналима, Други рат почео је херојским укрцавањем у Денкерку, у који је немачка војска изгледа сатерала, у то време надмоћније и боље опремљене британске и француске дивизије, а завршио је искрцавањем у Нормандији.

Невероватна пажња посвећена је историјској бици у Арденима, окончаној крајем јануара 1945.године, за коју је британски премијер Черчил рекао да је реч о највећој победи америчке војске у Европи.

У тој највећој победи америчке војске страдало је 10.000 америчких војника, а у опсади Лењинграда, у земљи која се не спомиње у силним емисијама Хистори и осталих документарних канала, живот је изгубило милион ненаоружаних и немоћних људи – жене, деце, стараца и несрећника који нису имали довољно снаге и здравља да издрже опсаду нациста.

НН војска и НН народ

Највећа копнена победа западних савезника над Хитлеровом војском у Европи догодила се неколико месеци након што су нека НН војска и неки НН народ ослободили већи део источне Европе и сломили кичму Хитлеровом режиму.

Нико није утврдио колико је филмова, емисија снимљено и књига написано о комунистичким дисидентима попут Троцког и осталих који су након пада нестајали из архива и брисани са заједничких фотографија. Били су то савршени примери за црвени тоталитаризам.

Али нико није објаснио како се зову системи из којег се накнадно из историје бришу читави народи. Или системи у којем се игнорише 20 и више милиона људи који су погинули пре највеће западне победе у јануару 1945? 

Шта се, заиста, догодило између укрцавања у Денкерку и искрцавања у Нормандији?  

На којим су то фронтовима Хитлерове дивизије толико ослабљене да су их исте оне снаге које су бежале од њих у Денкерку, лако побеђивале у Француској, Белгији или Холандији крајем 1944. и почетком наредне године?

Одбрана Москве и Лењинграда изгледа су били само пропагандни митови, тек треба проверити код независних извора да ли су се уопште догодили Стаљинград или Курск, али је извесно да су у Европи постојали снажни покрети отпора у Француској, Пољској или, рецимо, Данској у којој су радници тихо штрајковали јер су радили успорено у нацистичким фабрикама.

Треба се надати да ће аутори, историчари већ направити потресне филмове о великим жртвама које су покрети отпора против нацизма имали у Естонији, Летонији или Литванији. Под условим да исте пронађу.

Рушење окупаторских споменика

До тада ће Европа, која је за свој празник прогласила дан победе над нацизмом, мирно и без икаквог знака нелагоде посматрати како се у балтичким земљама руше на стотине споменика погинулим борцима Црвене армије јер је реч о споменицима окупатора. Јер су пре доласка окупатора живели у некој непознатој слободној земљи, о којој се губи сваки траг, осим сећања на лидера који није био добар сликар али се борио против комунистичког зла.

Пре руског народа, са листе победничких савезничких народа деценијама је био избрисан или сасвим маргинализован највећи народ на свету, који је такође имао десет пута више људских жртава од свих западних савезника заједно.

Када сам упитао једног пословично опрезног кинеског новинара колико је то вређало осећања обичних људи, одговорио је да их није толико вређало што су умањиване кинеске жртве, колико то што су заборављана јапанска зверства.

„Било је довољно што смо били ван Уједињених нација да нас избаце и из историје. После посете Никсона су почели да нас враћају, а за пар деценија можда и ми почнемо да пишемо светску историју.“