Колумне и интервјуи
Сарајевска амнезија
Читав Колективни запад под америчким вођством током тзв. униполарног тренутка, па и у годинама када је уследио процес мултиполаризације, као и знатан број моћних, утицајних и многољудних исламских земаља, био је безрезервно на муслиманској/бошњачкој страни. Лагодна, уљуљкујућа позиција. А њихов циљ био је да постигну у миру оно што нису успели у рату – "излазак на међународно признате границе БиХ", тј. укидање Републике Српске
Дејтонски споразум тзв. политичко Сарајево прогласило је "лудачком кошуљом", гурајући под тепих чињеницу да је захваљујући управо њему БиХ претрајала као међународно призната државна творевина. Истичу суверенитет БиХ, истовремено апсурдно захтевајући о(п)станак протектората оличеног у страним судијама у Уставном суду и даљем функционисању ЕУФОР-а, ОХР-а, виског представника са бонским овлашћењима...
Иако наслов асоцира на неку ендемску болест, не ради се о томе. Пре би се могло рећи да је у питању политички синдром који je већ прерастао у колективно-психолошку самообману и прети да постане друштвена патологија са ненаслутивим последицама. Наиме, артикулисана од стране тзв. политичког Сарајева, у муслиманском/бошњачком корпусу до скоро је брижљиво негована култура памћења која првенствено подразумева осећај највеће (једине) ратне жртве и дејтонске закинутости.
Годинама дискретно, а од недавно, међутим, у потпуности трансформисала се у културу заборава. Изван сећања се брижљиво и систематски потискује све оно што је довело до "разби-распада" Југославије и претходило оружаном сукобу у БиХ, потом како је текао сам рат, шта је "слово", а не "дух Дејтона", на чему почивају принципи и смисао поделе државе на две политичко-територијалне јединице, те њена дисфункционалност која сваким даном бива све израженија.
Удобност симулакрума
Међу б-х муслиманима/Бошњацима веома је жив наратив обећања. Незваничног, прећутног, тајног, кулоарског, крипто-дипломатског, уз намигивање кључних личности дејтонске епохе, нарочито оних из државног апарата тадашњег глобалног лидера. Не брините, само нека Алија прихвати "папир" у америчкој бази "Рајт-Патерсон" и успостави се мир као велики амерички успех. А у времену које ће доћи дејтонска решења ће се временом еродирати на штету Републике Српске, а у корист унитаризације БиХ под муслиманском/бошњачком демографском превагом и политичком хегемонијом.
Хтела-не-хтела, муслиманска/бошњачка страна је не само пристала, већ и поверовала у то обећање. А ко им је то обећао, преварио их је. У ствари, током три постдејтонске деценије изгледало је да све иде као по лоју. Корак-по-корак, да се Републици Српској отупи оштрица отпора и она привикне на "нову нормалност". Пристрасне хашке оптужнице и драконске пресуде, "Дамоклов мач" произведеног геноцида у Сребреници, смене, прогони и санкције политичким вођама, укидање више десетина надлежности и преношење на "државни ниво БиХ", финансијско-економске и развојне опструкције, бројне анатемишуће резолуције у међународним организацијама и још много тога.
Сарајевска политичка чаршија и муслиманска/бошњачка страна – осим ретких, трезвених изузетака – све више су сеирили. Процес претварања Републике Српске у "празну љуштуру" изгледао је незаустављив. Уосталом, ниподаштавајући називи "геноцидаши" и "геноцидна творевина", "Република Шумска", "ЕР-ЕС" и "мањи ентитет" одомаћили су се у речнику сарајевске политичко-медијске машинерије. У њиховој служби били су што прави што лажни, али увек антисрпски пристрасни "високи представници" и њихове наметнуте одлуке, укључујући уредбе и пресуде нелегалних институција које су редовно биле против елементарних српских интереса.
Читав Колективни запад под америчким вођством током тзв. униполарног тренутка, па и у годинама када је уследио процес мултиполаризације, као и знатан број моћних, утицајних и многољудних исламских земаља, био је безрезервно на муслиманској/бошњачкој страни. Лагодна, уљуљкујућа позиција. А њихов циљ био је да постигну у миру оно што нису успели у рату – "излазак на међународно признате границе БиХ", тј. укидање Републике Српске.
У маниру сарајевских јалијаша…
Иза "смоквиног листа" тобоже грађанске државе, псеудодемократског принципа један човек – један глас, нагваждања о управно-економској функционалности и бриселског захтева "једне адресе" за преговоре о ЕУ и НАТО крило се стварање једне, једине босанске политичке нације. Другим речима, исход би био свеобухватна муслиманска/бошњачка доминација, те претварање српског народа у "грађане православне вероисповести" – читај: рају. Нема сумње да би деградација статуса Срба од конститутивног народа на обесправљену мањину временом довела до њихове политичке и демографско-просторне безначајности и нестанка.
"Политичко Сарајево" и читави буљуци њихове медијско-интелектуалне логистике на истом задатку надали су се да ће правећи се невешти искукати атрофирање и нестанак Републике Српске, нарочито се уздајући у Шмитов завршни ударац. Толеришући његова мање битна непочинства, стрпљиво су чекали да имовину ентитета (у ствари, Републике Српске) потезом пера, антидејтонски, преведе у државну, односно додели БиХ. И – то би био де факто крај Републике Српске и кључни, неповратни корак ка унитаризацији БиХ. После тога би "немачки туриста" – како су самозваног високог представника називали бањалучки званичници – могао мирне душе да стави кључ у браву ОХР-а и врати се у Немачку.
Стога су развили читаву стратегију умилних наступа и тирада о идили живота у миру и слози у "рајској башти" јединствене БиХ. Била су им пуна уста демократије, толеранције, заједничке културне матрице и "босанског духа".
Наглашавали су мултиетнички карактер БиХ као врхунску вредност, анахроност етничке поделе земље и излишност међуентитетских граница, те само верску, али не и националну хетерогеност БиХ. Наравно, акценат је увек био на државности и целовитости БиХ као неупитне, древне историјске чињенице.
Све већим наслагама заборава трудили су се да прекрију своје учешће у растакању Југославије – исто тако мултиетничке као што је БиХ у њиховој визији. Били су изричито против останка БиХ у њеном "скраћеном", али и даље федералном виду, са образложењем да се плаше српске хегемоније, а сада не прихватају аналогне аргументе Срба и Републике Српске зашто страхују од централизоване БиХ и муслиманске/бошњачке премоћи. Инсистирају на суверенитету и територијалном интегритету БиХ, те на (илузији) б-х патриотизма, а не сећају се да су све то бацили под ноге у случају Југославије.
Са резигнацијом одбијају референдум у Републици Српској о раздруживању од Федерације БиХ, а са Хрватима су га нелегално 1992. спровели у БиХ, игноришући бојкот Срба као конститутивног народа и тако је нелегално отцепили.
Заборављају да су заједно са Хрватима везивали заставе и у антисрпске сврхе ступили у војну коалицију, чак и формирали Федерацију БиХ. А сада на исте те Хрвате бацају дрвље и камење када они захтевају сопствени ентитет и заједно са Србима бране своје егзистенцијалне интересе.
Одједном им нису добри Американци и Запад у целини. Из сећања се потискује шта су они све учинили у корист муслиманских/бошњачких интереса током рата и готово три деценије после њега. Дејтонски споразум прогласили су "лудачком кошуљом", гурајући под тепих чињеницу да је захваљујући управо њему БиХ претрајала као међународно призната државна творевина. Истичу суверенитет БиХ, истовремено апсурдно захтевајући о(п)станак протектората оличеног у страним судијама у Уставном суду и даљем функционисању ЕУФОР-а, ОХР-а, виског представника са бонским овлашћењима...
(Гео)политички генерисана колективна амнезија сигурно не може да послужи заваравању Срба и Хрвата, али може муслиманском/бошњачком самозаваравању. Надајући се успеху или, пре би се рекло, тражењу утехе и даљем капитализовању виктимизације, у ту кампању су укључени сарајевски академици, универзитетски професори и интелектуалци опште праксе, писци, глумци и певачи, разни подкасти и утицајни гости, ТВ емисије и одабрани учесници, безбедносни и војни аналитичари, ислужени и актуелни политичари, федерални и кантонални функционери…
У томе предњачи "члан Председништва БиХ из реда бошњачког народа" који мисли да ће настављањем полтронских денунцирања Републике Српске пред бриселским форумима и личностима за антиевроатлантско деловање и проруску оријентацију успети да задржи досадашњи опробани рецепт. Јалов посао!
Live
