Случај Фицо, или како се словачки премијер трудио да га убију
Можда је то тако изгледало сведоцима али је јасно да Јурај Ц. никако не може бити одговоран за атентат – криво је подељено друштво и токсична атмосфера за коју је највише крива жртва
У среду 15. маја 2024. на једном тргу у словачком граду Хандлова срела су се два човека. Један је био председник владе, човек који опасно дели земљу јер је огрезао у корупцији и криминалу, а други је деловао као лик из неке холивудске мелодраме – пише песме, радио је у продавници оружја и фирми за обезбеђење али оружје презире и живи за слободу медија и безобална људска права. Онда је несхваћени песник и пацифиста испалио пет хитаца у омраженог политичара, којег не воле Си-Ен-Ен, Би-Би-Си и велика, мобилна армија невладиних локалних и европских невладиних организација али га, изгледа, воли довољан број бирача. Којих је, изгледа, довољно да Фицо постане право политичко чудо у савременој политичкој историји света – он је једини аутократа који је губио власт и на њу долазио четири пута а да га нису оптуживали ни за огромне изборне крађе ни за државне ударе. Али је сигурно варао на сопственом атентату.
Истини за вољу, нападач је ухваћен на лицу места и одмах признао шта је и зашто урадио. Али то не може да буде довољно. Зар ће било која особа, напредних идеја и набијена информацијама са гаранцијом трајања од две планетарне бесконачности, поверовати да је неки пензионер пришао ауторитарном лидеру, руковао се са њим, вероватно му нешто честитао, рекао да само тако настави, а онда извадио пиштољ и пуцао пет пута. Можда је то тако изгледало малобројним сведоцима или на камерама, али је јасно да Јурај Ц. никако не може бити одговоран за атентат.
Стручна еманципована словачка јавност и најбољи западни медији немају никакве дилеме да главног кривца за атентат треба тражити у "опасно подељеном друштву или токсичној атмосфери". Опасни, психички болесници убијају обично у сређеним, успешним демократијама, али у земљама које још нису потпуно прецизно одлучиле где су и где иду, чији лидери не успевају да прођу кроз обавештајно-медијске шаблоне, обично убија атмосфера, подељеност у друштву, социјалне фрустрације или недостатак слободних информација.
Једино није јасно када је подељеност друштва у земљама у којима се одржавају регуларни избори благотворна а када опасна за друштво. Када је Буш Млађи постао председник САД јер је у друштву од 300 милиона људи имао 300 гласова више на Флориди, то је већ послужило за дивне маркетиншке сторије о неуништивости америчке демократије. Али ако несретни Фицо победи јасније и чистије од Буша, он носи крст опасних подела друштва. Да је победио знатно убедљивије, већ би био диктатор. Овако је само постао мета. Која је опасна за словачку демократију.
"Напад на Роберта Фица дошао је у часу када Словачка пролази кроз још једну политичку кризу, вртлог који је он сам покренуо", објашњава извештач Би-Би-Сија из Прага Роб Камерон који, ваљда због финансијског вртлога у који је запао британски јавни сервис, није успео да стигне до далеке Словачке и тамо сазна нешто што није сазнао од своје централе, како се год она звала.
Ратне секире
"За Роберта Фица и против њега – Словачка је већ дуго подељена на тој линији. Ратне секире као да неће моћи да закопа ни атентат на премијера који власти називају политичким злочином", описује надахнуто "Дојче веле", али остаје нејасно да ли би, евентуални успех атентата могао да закопа те ратне секире у Словачкој.
Још је нејаснији део наслова у којем се каже – атентат који власти описују као политички злочин. Како би га требало описати према стандардима немачког пропагандног сервиса – побуну малог, угњетеног човека због терора власти, глас вапијућег у пустињи европских вредности или...
"Атентат је проистекао из токсичне политичке климе и прети да додатно продуби поларизацију у Словачкој. А када говоримо о токсичном окружењу, тешко је не поменути ко је главни кривац за то – партија Смер (партија устрељеног премијера)", говори професор социологије са Универзитета Коменијус у Братислави, који затим отвара дилеме о себи – да ли је реч о социологу или сувласнику неке кладионице. "Да сте ме питали, кладио бих се на напад на припаднике опозиције а не на премијера", каже проф. Бабош који својим анализама пружа неку утеху забринутим грађанима Србије јер увек могу да виде како и у земљама ЕУ, међу најцењенијим интелектуалцима у круговима западних амбасада, има и већих ентузијаста од наших социолошких, политиколошких експерата. На питање како ће се Фицо, ако преживи атентат који је сам себи пажљиво припремио, понашати према опозицији, социолошки и кладионичарски геније одговара на највишем нивоу – Мислим да су шансе 60-40. Плашим се да ће бити осветнички расположен.
Као и господин Бабош, и западни медији страхују да би власт после атентата покушала да се обрачуна са оним либералним медијима који су несхваћеном песнику објаснили да нема шансе за нормалан живот ако им премијер тражи мировне преговоре о Украјини, одбија да истој шаље оружје и од исте прима неограничене количине пољопривредних производа што угрожава своје грађане који, изгледа, више живе од жита него од европских вредности.
Зато су страхови од подељености друштва појачани када су се представници власти усудили да кажу да су свете медијске краве ипак водиле скандалозну хајку против Фица. "Истовремено изражавам дубоко гађење према ономе што су либерални медији последњих година направили, као и политичка опозиција. Ширили су мржњу према Фицу, подигли су му вешала", каже потпредседник владајуће странке Љубош Блаха.
Бака Јела
Као у неким таласима спина, наратив о ухваћеном НН починиоцу и познатом кривцу који се и даље налази у тешком здравственом стању стигла је и до Србије са неколико сати закашњења јер интернет ипак оставља утисак да смо ми део свих европских процеса. "Атентат само потврђује да ауторитарни лидери какав је несумњиво и Фицо јако поларизују своје земље до граница веома опасних димензија и онда то може да наведе људе на овако екстремне кораке", оценио је један од најбољих спољнополитичких аналитичара Бошко Јакшић, уз неко чудно ритмичмо климање главе држача микрофона са Н1. На запањујући страх да би Орбан могао да добије савезника унутар ЕУ, доајен српског новинарства објаснио је да "Словачка има веома развијено и снажно цивилно друштво и теже пролазе покушаји ауторитарне владавине попут Мађарске".
"Књижевник од 70 година пуцао на словачког премијера. Прво ми је пала на памет она очајна старица која је убила предузимача", написала је Биљана Лукић, некадашња блиска сарадница заштитника људских права и председничког кандидата Саше Јанковића.
Та "очајна старица" постала је својевремено јунакиња друштвених мрежа којој су стотине абонената за борбу против насиља и мржње почели да тепају бака Јела.
Добро је што је боркињи за људска права ипак нешто пало на памет, али није лепо што је пало на памет само број или цифра. И Јурај Ц. и бака Јела су имали исти број година. Осим славе на Твитеру и у опозиционим медијима, опис њеног херојства дао је један од водећих листова Хрватске – она је убиство обавила како не раде ни у најбољим трилерима, ставила је качкет, пиштољ у цегер, јавила се крвопији, пуцала у њега у врат, па у срце и оверила га у главу док је већ лежао мртав на земљи. Убила га је као да купује свеже руже, написао је сладострасно талентовани хрватски новинар.
"Није бака убила предузимача. Већ полиција, тужилаштво, судство, институције којима је годинама пријављивала малтретирање. А које раде у служби мафије а не Грађана", (литерарна виртуозност из трећег разреда основне када деца желе да покажу колико цене учитељицу па користе велика слова), написао је тада режисер и функционер СПС у оставци Срђан Драгојевић, али је велика штета што није снимио филм о бака Јели.
Наравно да има злонамерних људи који верују да краљица српског Твитера и либералне, демократске Србије Биљана Лукић има било какве везе са особом истог имена и презимена која је својевремено учествовала у преузимању Студија Б, у то време једине опозиционе телевизије у Милошевићевој Србији.
Истини за вољу, та Биљана се никада није бавила политиком него уређивањем читавог низа културно-сунцобранских догађаја од избора за мис Шумадије, Космаја, Заклопаче или било ког краја где се нашао неки богати човек пре крај 20. века. Али ипак је немогуће да би овдашњи либерали то дозволили.
Фигура жртве
У читавом, неописивом случају Фицо, који је изгледа на почетку кампање сам изнео оружје на своју сцену, посебно је занимљиво да у хиљадама текстова или прилога о атентату можете наћи све о проблематичној фигури жртве али знатно мање о нападачу, осим да је био радник обезбеђења са литерарним амбицијама.
"Нисам нимало изненађена да је то урадио", каже локална песникиња Марија Чубилова која је са атентатором редовно ишла у локални литерарни клуб романтичног назива "Дуга": "Ја сам романтична и увек гледам на лепе ствари, док је он стално писао о ружним, негативним темама". Атентатор, ако је заиста он, оштро је напао једног члана групе јер је показивао резерву према украјинским националистима, који изгледа имају везе са симпатизерима нацизма. Песник и припадник обезбеђења оптужио га је да је сарадник руских тајних служби.
Али у читавој причи никоме није јасно како нико није могао да примети да је отворено говорио да је Словачкој потребан један Брејвик, човек који је починио највећи индивидуални злочин у новијој историји. Још је нејасније како та веома снажна, енергична и богата невладина, проевропска заједница није приметила објављивање песникове књиге "Цигани и Роми", у којој се на веома отворен начин шири расизам, јер су они "тумор у телу цивилизације који несметано шири криминал". Нема сумње да је тај веома богати невладин сектор оштро реаговао на величање Брејвика и расизам који је изнео песник Јурај, али је то изгледа чинио у себи.
На јавном сервису Србије је ове недеље почела да се емитује изврсна серија о Прашком пролећу, у којој неколико сјајних режисера и уметника описује како су помагали професорима, режисерима и осталим уметницима да се домогну слободног света. Као нека врста неописивог историјског заплета, која у себи већ садржи чувени чешки хумор, наводи се како су неки велики интелектуалци одлучили да стваралачку слободу и демократска права потраже на необичној дестинацији – у Техерану. Можда су док су слушали "Слободну Европу" или "Глас Америке" заиста поверавали да је режим шаха Резе Пахлавија једина слободна адреса источно од Чехословачке, али није јасно да ли су и када приметили шта иранска тајна служба ради са политичким противницима. И колики су пре шаха напустили обећану персијску земљу. Која је, изгледа, ипак била опасно подељена.
