Улога цајке у српско-хрватским односима
Делује парадоксално, али Хрватска као самопроглашени чувар европске бакље на Балкану делује као показна вежба за провинцијализацију културе
Некако се крајем сваке године природно догоди да политичари, чувари разних националних поноса и професионалне части, ставе на главе неке невидљиве црвено-беле капице и уз чашу пића сервирају својим гледаоцима и слушаоцима празничну, свечану дозу оптимизма. Година иза нас није била страшна као што мислимо, а наредна ће бити знатно боља него што страхујемо.
А за људе са Балкана десило се чудо за које није био заслужан ниједан политичар, нити било која институција или невладина организација са мисијом да шире културу толеранције – крајем године је објављена слабо цитирана вест да се у врху листе најтраженијих појмова у фабрици господина Гугла, почасног конзула свих западних и демократских обавештајних служби, у Хрватској нашла фолк певачица из Србије Александра Пријовић.
Млада естрадна звезда је, изгледа, о свом трошку успела да на толеранцији уради више од две армије невладиних активиста, који су и након добијених стотинa милиона евра, задржали окамењени став међународних хероја – туга и пркос пред камерама и детињаста радост пред банкарским изводима. Инцидент под именом Александра Пријовић на листи господина Гугла заузела је треће место, иза једног од симбола независне Хрватске, клуба Динамо, али и испред Ногометне репрезентације Хрватске која је била главни симбол националног поноса.
Теорија завере
Могло би се рећи да је нека грешка у софтверу, необјашњива виртуелној подвали јер је реч о певачици која није добила ни секунде на свим хрватским телевизијама и радио-станицама и микровалним или микроталасним постајама. Чак и када је продала пет загребачких арена и тако оборила све рекорде о којима нису могли да сањају ни легендарни Оливер, мање легендарни али једнако популарни Томпсон, остала је да лебди у ваздуху нова теорија завере о некој великој, необјашњивој "бизантинско-хакерској" превари.
Исусе боже, како је могуће да је некаква "цајка" успела да нам то приреди, ако смо већ све учинили да наша младеж никада не чује ни такт те опскурне глазбе, питали су аутори и симпатизери музике која је постављала нове и врхунске културне стандарде о секама које би љубиле морнаре, Тонки која ће кад-тад рећи цврчак или о диду који му је говорио да се њима никада не сме веровати јер у "њих вере нима" – домољубнa песмa Мери Цетинић у којој објашњава да никада није смела веровати њима јер код њих нема вере. Будући да на Корчули нису живели ни муслимански, ни будистички верници, изгледа да је тај гошпарски говор мржње ипак био усмерен према Србима.
Да ли због лепоте мора, галебова који лете, секама или морнарима, део београдске елите несрећно заљубљен у себе и даље верује да су пјесмице са фестивала у Сплиту, Башким водицама појам културе у односу на Тому, Тозовца, Шабана, трубаче и све оно што нас враћа у прошлост.
Пре две године, један од најбољих хрватских филмских критичара старе гарде Ненад Полимац хвалио је искрено филм "Тома", али је било шокантно када је рекао да никада није чуо његове песме па је отишао да купи и чује "што он пјева". Хрватска публика је, изгледа, некада чула песме, због чега је и филм постао најгледанији.
Лекција из префињене дипломатије
Можда због те сталне, показне потребе за дистанцирањем, и није примећена вест о девојци из Србије која је пореметила ту мителеуропску торту састављену од танког фила пристојности и огромног патишпања провинцијалности. Александра Пријовић је у једином неплаћеном истраживању јавног мњења била занимљивија од сјајне ногометне репрезентације Хрватске, али и рата у Израелу од чијих последица стрепи читав свет. Била је популарнија и од легендарне Тине Тарнер, која је у 2023. одлучила да се пресели у бољи свет, што већ делује као одраз балканског претеривања, у којем се по сваку цену мора бити на страни оних који долазе, без обзира ко одлазио.
Пре него што је Пријовићева постала велики друштвени феномен на Балкану, у хрватској јавности се сва народна музика с Истока као у некој песмици увек и у свакој прилици подводила под збирни појам цајке. Али свако ко има просечно кафанско искуство зна добро шта су цајке – шаљиве песме, са вулгарним доскочицама, које се певају у јутарњим сатима, у присуству великог броја малигана у глави и одсуству жена и деце. У том уобичајеном дефинисању свега што долази са Истока као цајке лако је дефинисати културни расизам, али је можда реч о безобалној слободи вређања туђе културе како бисте више ценили оно што имате.
Историчари ће већ рећи да су цајке настале у бившој Аустроугарској монархији, на територији Војводине али и Славоније, али то већ није важно ако се десило да је једна "цајка" продала пет загребачких арена. А када се већ то десило, када је публика одбегла од хрватских чувара ћудоређа или морала, онда су сви они медији који су је игнорисали, као и све певаче са Истока, почели да објављују, сасвим неумерено, на стотине текстова и прилога о новим спектаклима због које би и највеће хрватске звезде "морале да се постиде", њеним хаљинама, "еуропским сценским наступом, осветљењем и кореографијама". И никоме више није било јасно где се то "цајка" изгубила.
А сама певачица је одржала лекцију из префињене дипломатије – на концерт у Загребу је посебно довела баку и деку и поздравила их уз речи да су они дошли да би видели град у којем су некада живели. И она је сама рођена у Белом Манастиру, због чега је била посебно одушевљена што је наишла на такав пријем у Загребу.
Повређена осећања
Та прича о одбрани од источне, бизантинске културе је још видљивија у области класичне културе. Недавно је продуцент и редитељ Драган Бјелогрлић у чувеној емисији "Недјељом у 2" рекао да од стицања независности Хрватска-радио телевизија није приказала ниједан српски филм нити серију. Аутор емисије и један од заштитних знакова ХРТ Александар Станковић рекао је да није знао ништа о томе али да се распитао о томе. И као прави врхунски истраживач сазнао је да су за 33 године приказана два српска филма, чија имена не значи много широј публици на Балкану. То ништа није сметало да се у биоскопима или комерцијалним телевизијама као најгледанији филмови или серије појаве пројекти из Србије. Као што никоме не смета што на српским кабловским оператерима доминирају хрватске сапунице, слабе гледаности, око којих се такође могу водити расправе – како је могуће да се у једној серији баш све поклопи: лоша режија, очајан сценарио и нешто слабија глума.
Хрватска са великим поносом истиче да је она чувар европске бакље за Балкан, коју ће радо и са осећајем велике моћи да упали или угаси према чланицама кандидатима. У неким сегментима су вероватно направили озбиљан напредак, али у области у којој су посебно поносни – култура, постају очигледан пример када се слаба културна сцена утопи у шири спектар и упију само најбаналније одлике културне интеграције. И некако парадоксално али истинито, са великим европским интеграцијама, постају све провинцијалнији и заосталији.
Пре десетак година, Вијеће за електронске медије Хрватске саопштило је да филмове треба преводити са српског или босанског на хрватски, да би на крају после велике расправе било одлучено да телевизије морају имати опцију титлова за гледаоце чија осећања вређа ако буду слушали српски или босански језик без превода. Није познато како баш изгледају преводи, али је познато да је једна приватна телевизија преводила Зону Замфирову, па је куче у чакшире преведено у псетић у хлачицама.
Као једна од најзанимљивијих анегдота из трагичних деведесетих година, издваја се једна репортажа озбиљног новинара о загребачкој кафани у којој се све време свирала источна, бизантинска музика због чега је кафана била стално пуна. Једно вече ушле су љутите "зенге", прекинуле музику и питале музику зашто певају четничке песме док они крваре. Када су уплашени музичари дрхтавим гласом питали шта би желели да чују, чули су одговор – па, рецимо Тозовца...
