Хрватско-црногорски час историје на броду Јадран
На европском путу Црне Горе стоји само школски брод, изграђен још у време Краљевине, дужине 64 метара, ширине 8,9 метара и средњег газа 4, 05 метара
Када би негде, на Балкану, живео и покушавао да пише потомак генија из Јасне пољане, вероватно би написао да је сваки балкански кандидат за европску заједницу несрећан на свој начин.
Босна и Херцеговина ће се можда приближити европском циљу ако се у њој успостави мултиетничко, толерантно друштво у којем Србија и Хрватска никако не би смеле да подсећају да у том рају или, прецизније, европском џенету, поред муслимана, живе и Срби и Хрвати. Македонији недостаје само мало среће на дугом путу до Брисела јер је у тој земљи довољно обезбедити равноправност македонског и албанског народа и отворити сва врата суседним земљама да помогну лидерима из Скопља ако имају дилеме око имена земље коју воде, језика којим говоре и читавог низа идентитетских, историјских питања. Чак и ако би македонски лидери наивно помислили да немају дилеме, свеједно ће суседне земље морати да им објасне да, ипак, имају. И да без њих, добрих суседа и лоших дилема, никада неће постати чланица ЕУ.
Нико не би могао да процени колико би среће било потребно Србији да тај пут прође брже и безболније, јер би на том путу Србија морала да се одрекне огромног косовског терета из прошлости како би била спремнија да носи европске дарове. Једног дана би неки врхунски лингвиста морао да напише анализу којим се све лепим речима, маштовитим дипломатским конструкцијама и патетичним језичким бравурама умотавао огољени језик силе – док се не одрекнете Косова, погазите устав и избришете део историје не надајте се уласку у нашу хармоничну, толерантну заједницу која свакоме даје и никоме не узима.
У тој досадној и тугаљивој причи постоји, ипак, једна светла тачка, пример који даје наду, земља која ће свакако имати највише шансе да прва уђе у Европску унију – Црна Гора. На путу те некада братске државе стоји само један школски брод Јадран, изграђен још у време Краљевине, дужине 64 метара, ширине 8,9 метара и средњег газа 4,05 метара.
Лака степеница
То би била веома лака степеница да су постављачи услова, хрватски званичници, показали бар мало такта или поштовања. Када се од Србије тражи признавање Косова, страни испоручиоци захтева изговарају стотине фраза које не говоре ништа али значе све - нормализација односа, заједничка блистава будућност, помирење и стабилност које ће трајати бар три дана дуже од света. У охрабривању да се захтеви испуне често се спомиње да би Србија морала да има свог Де Гола, алудирајући да би и једна мала земља могла да се одрекне "косовске колоније" ако је Француска могла да се одрекне Алжира, или Бранта, где се и не алудира тако магловито већ директно – признајте своју ужасну прошлост, примите историјску казну макар никада нисте имали ни логоре, ни Хитлера, али некако лепо звучи за будућност Европе да се овај континент бар једном прописно обрачуна са злочинима, када се већ суочавање са нацистичким злочинима претворило у застрашујући циркус.
У случају Црне Горе је то све неупоредиво лакше. Делује да европски искушенички пут може да се прође за минут хода, колико је потребно да се обиђе школски брод који има мање димензије од станова и кућа који су истакнути чланови Ђукановићевог режима купили у Београду на води или по дедињским и сењачким брдима.
Главни проблем је што Хрватска, главни регионални ментор Ђукановићу на путу ка самосталности државе и процвата трговине јужним воћем, није показала никакву спремност да разговоре води на дипломатски, пријатељски начин. Недавно су у три црногорске општине одржани Дани хрватског народа поводом великог историјског догађаја – преноса моштију Светог Трипуна 809. године у Котор, којима се можда сугерише да су Хрвати били у Црној Гори први народ, док су сви остали били негде тамо далеко.
Хрватске заставе окачене на општинама, које су обележавале тај празник, никоме од кавачко-монтенегринских дилера историје и нације нису засметале јер хрватске шаховнице вероватно имају лековито, европско дејство, док је свако махање српским заставама поуздан доказ великосрпске претензије. Дан хрватског народа увеличали су министар спољних послова Горан Грлић Радман који је рекао да Хрватска нема више стрпљења и затражио да јој се врати школски брод Јадран, дочим је нови министар одбране Иван Анушић учинио дипломатско "чудо невиђено" јер је током посете Црне Горе отказао сусрет са црногорским домаћином у покушају Драганом Краповићем јер овај покушава да успори решавање питања брода Јадран.
"Успорио је власништво на бродом Јадран, вероватно би успорио и неке друге теме које нисмо отворили. Мислим да је једино исправно да тај састанак нисмо одржали. Надам се да ће у будућности његови ставови бити прихватљивији. У овом тренутку, ја немам шта да тражим на таквом састанку", рекао је Анушић.
Да је за брод Јадран спреман, доскорашњи Осјечко-барњски жупан и вечити панонски морнар доказао је када је медијима показао како је слику толико жељеног брода ставио у свој кабинет.
Предузетнички дух
Хрватски министар спољних послова Горан Грлић Радман нашао се на мети критике загребачких медија јер је неуспешно покушао да, мимо њене воље, пољуби немачку министарку спољних послова пред неколико стотина милиона гледалаца. Негде на маргинама његове бриљантне дипломатске каријере и имиџа углађеног, елегантног министра спољњих послова испоставило се да он заправо има приватну фирму која се, измећу осталог, бави веома ефемерним и грубим послом – ликвидацијом свиња, крава, оваца које су проглашене зараженим.
На том тендеру је његова фирма била једини понуђач, па ни европски борци против корупције нису имали посла. Нико није желео да бави тако непопуларним послом, а фирма највећег хрватског дипломате је, ипак, имала довољно јак предузетнички дух и желудац да оствари тај пословни подухват.
Зато су можда и недавни наступи и истицање услова Црној Гори више деловали као да их изриче власник фирме за елиминацију угинулих животиња а не шеф дипломатије.
"Ми очекујемо повратак школског брода Јадран у матичну луку Сплит, време пролази, морамо то брже решавати", рекао је хрватски министар, који је о броду Јадрану причао у разним приликама па је на бледском састанку искористио прилику да новинарима преприча шта је рекао одлазећем премијеру Дритану Абазовићу.
"Он је питао како си, како си дошао? Ја кажем, ево, управо сам дошао на хрватском броду Јадран и то је све, само смо се поздравили".
Прање прошлости
Није најјасније где је тако поносна држава, која је недавно забрањивала улазак у земљу Матији Бећковићи и низу српских интелектуалаца због њихових изјава, нашла снагу да стоички саслуша и ставове хрватских гостију. Један је, ипак, запањујући – Радман је рекао да је Хрватска дубоко узнемирена јер је општина Котор назвала један базен по једном од највећих црногорских ватерполиста Зорану Гопчевићу. Освајач олимпијских и светских медаља крив је јер се, као и цела Црна Гора, одазвао позиву на мобилизацију и био стражар у логору Морињ.
Радман је имао шта да каже о табли у логору Морињ у којем је додуше страдало мање људи него у сплитском логору Лора али је свеједно јасно да Хрватска неће нимало волети ако се табла склони с тог места. На табли коју су незаконито, без обавештења владе Црне Горе и општине Тиват, открили бивши лидери пропалих социјалдемократа Ранко Кривокапић и Рашко Коњевић, изражава се жаљење због злочина "почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе".
Тај натпис делује срамотно као и читаво деловање Ранка Кривокапића али он заправо описује приватну историју приватног режима Мила Ђукановића. Уз Шешеља, Ђукановић је био једини лидер који је у униформи обилазио ратиште и давао изјаве које би потписао и четнички војвода из Батајнице - Црна Гора је нападнута од усташа, једном за сва времена треба исправити погрешку комунистичких картографа, шах ми се огадио због шаховнице.
У каснијем великом прању личне и колективне историје, Мило је учио од најбољих перача, почев од аустријске елите која је понављала да су Аустријанци прва жртва нацизма до хрватских новијих историчара који су утврдили да је несретни Павелић само пратио политику Хитлера.
Тако је и Ђукановић са лакоћом прошверцовао камионе новије историје у којем се стално повећавала одговорност великосрпске елите а смањивала црногорска кривица. То што је тек пре годину и по Абазовићева влада саопштила да су приликом пописа на подгоричком аеродрому, после само 30 година, пронађене степенице и друга опрема украдена са дубровачког аеродрома, неће нимало променити нову званичну историју према којој су сви ти војници из Црне Горе предвођени Ђукановићем били приморани да чине злочине, док је из Београда сигурно стигла наредба да се украде сва покретна имовина.
Право на власништво
У самој Хрватској је та новија доушничка историја Црне Горе дочекана са одушевљењем, а читава елита од ХДЗ до Тонина Пицуле и Весне Пусић доживљавала Мила Ђукановића као млађег несташног брата увек спремног да Србији учини пакост или о њој изрекне неку клевету. Када је отишао, Хрватска се изненада сетила и брода Јадран, морског разграничења на Превлаци, остале украдене имовине али и несретне ватерполо легенде којој се ваљда мора одузети табла на базену због табле у Морињу.
А о чувеном броду, који је дошао у Тиват још 1990. на ремонт као и много пута раније и остао до данас, не може се говорити мимо историје написане у четири руке. Нико не зна шта би Хрвати још могли да затраже, од хаљина Терезе Кесовије до парчета маузолеја на Ловћену јер је то ипак дело Ивана Мештровића, који је извео други Хрват Андрија Крстуловић, а новац је скупљала и Матица хрватска.
Већ је заборављено да је званични Загреб 2015. затражио од Београда да му врати Повијест Хрватске – скулптуру Мештровића која се зове и Мајка Хрвата.
За утврђивање права на власништво било је довољно само име, осећај да им се може, али је невоља што је у Архиву Србије пронађена уплатница којим се доказује да је краљ Александар платио из свог буџета 200.000 динара Мештровићу ауторски хонорар и 55.145 динара за трошкове превоза и израду кипа.
Покојни краљ играо је важну улогу и у настанку брода Јадран јер је за његову изградњу уплатио више новца него сва насељена места у Далмацији и Истри заједно, док су у донаторској акцији грађани тадашњег Великог Бечкерека (Зрењанин) дали осам пута више средстава од Сплита у који се брод мора вратити ако Црна Гора жели да уплови у европску луку. Можда би и црногорска власт могла да каже како је једини краљ који рођен на Цетињу дао највише новца, али су га већ у историји дефинисали као окупатора која је отерао аустроугарске ослободиоце, а добар део њих вратио у Хрватску.
