Будва на пјени од резолуција
Зашто Хрватска не може да опрости Србији што је у Скупштину Црне Горе стигла резолуција о Јасеновцу?
Није све тако црно у српско-хрватским односима. Ових дана, рецимо, у Београд стиже најпосећенији музеј у Хрватској који има пoмало екстравагантан назив – Музеј пропалих веза. Неки познаваоци новије хрватске историје уверени су да је заправо тако необичном музеју у Хрватској тријумф био загарантован, али није време за иронију која се ослања на чињенице већ на обећану будућност која се ослања на иронију.
Свој несебичан обол развоју културне сарадње дали су либерални, независни и надасве објективни београдски медији који су позивали грађане Србије да најпопуларнијем хрватском музеју, који ће гостовати на месту где је некада био први кинески ресторан по имену "Пекинг", пошаљу успомене, документа, сећања на бивше љубави, пропале везе или највећа разочарања у живoту. Анонимност је гарантована, а послати предмети се не враћају.
Није познато да ли су у све богатију збирку необичног музеја већ ушли и званични текстови хрватских либералних медија који, изгледа, Србији никада неће опростити што се у црногорском парламенту појавила иницијатива да се прогласи резолуција о Јасеновцу. Нека историјска иронија већ се потрудила да парламент који се никада није штедео у осуди геноцида, и где га није било, где наши пријатељи мисле да га је било и где се сумња да се могао десити, буде на крају стубa срама еврофанатика јер би се на дневном реду могла наћи резолуција о Јасеновцу. Тај геноцид отворено оспорава само проусташки Домовински покрет, који је без примедбе и примедби ушао у Владу Хрватске, али резолуцију оспоравају сви евроентузијасти. Зашто сада, каква се порука шаље, она би могла да буде политички употребљена за разлику од свих других резолуција које се и донесе челичном вољом – да се никада политички не употребе.
Крај европског сна
Већ је познато да је Скупштина Црне Горе усвојила две резолуције о Сребреници, а никога не би требало да изненади ако се, у недељама досаде америчког или немачког амбасадора, усвоји још нека. Прошле године је Скупштина Црне Горе усвојила резолуцију о геноциду у Пиви и Велици 1943. године, у којем су војници Принца Еугена, Ханџар и Скендербег дивизије убили око 2.000 цивила и око 700 деце. Није наравно познато које би националности могли да буду злочинци, а посебно не жртве. У предложеној резолуцији о геноциду у селу Шаховићу "о којем се 100 година ћутало" наводи се јасно да су тада страдали Муслимани или Бошњаци, док су за геноцид – страдање неутврђеног броја цивила први пут у историји оптужени српски сељаци који су желели да се освете за раније убиство њиховог кума и побратима, начелника Колашинског округа Бошка Бошковића.
Геноциди у Пиви, Велици или Шаховићима свакако су велики кораци ка помирењу и европској будућности, али резолуција о Јасеновцу би значила крај европског сна за Црну Гору о чему су их већ јасно обавестили пријатељи из Загреба. "Вијест дјелује попут монтипајтоновског скеча, али заправо је истинита, а гласи – Црна Гора је одлучила донијети резолуцију о Јасеновцу", написао је један од бардова хрватског новинарства Роберт Бајруши. Ако црногорска скупштина усвоји резолуцију о Јасеновцу, биће то најглупља одлука од нападања и разарања Дубровника, оценио је хрватски Волтер Липман који је успео да открије да главни кривац за Јасеновац (мислио је ваљда на резолуцију прим. аут.), председник парламента Црне Горе Андрија Мандић, "има службену титулу четничког војводе".
И док Балкан у зебњи чека нове детаље тог историјског новинског открића – која је европска круна доделила службену титулу војводе и које је то војводство добио Мандић, други великан хрватског новинарства открио је још пре две недеље паклени сценарио за нестајање самосталне Црне Горе. Према том открићу, специјално тужилаштво под контролом Србије и власт под српско-руским канџама планирају да "ових дана" ухапсе Мила Ђукановића јер су већ ухапсили готово све његове сараднике из врха судства и полиције, а у Црну Гору се недавно вратио главни бизнисмен од независности до сада – Душан Кнежевић. Он је имао лисице на рукама, али је ипак претио да носи неку плаву ташну са документима о криминалу у државном врху. Као неки крешендо овог политичког трилера, у којем Србија, која суверено влада над Црном Гором, ових дана или тих дана хапси Ђукановића и гаси самосталност читаве државе, описује се порекло сензационалне информације – извор је веома близак самом Ђукановићу. Истини за вољу, аутор није написао да ли је коначну потврду добио од банке која му је послала кључни СМС. О уплати.
Злосрећни председник скупштине Андрија Мандић би тако могао да настрада јер је био један од иницијатора резолуције о највећем геноциду 20. века на Балкану, који се стално негира и релативизује, али тим негаторима се заправо обезбеђују каријера, статус и поштовање због борбе против комунизма и великосрпства. Мандић је тако постао феномен у балканској политици – већ у два наврата је подржавао владе, али његова коалиција није могла да у владу уђе да не би узнемирила амбасаде на Морачи. Ако на његову, замрзнуту политичку каријеру никакав утицај немају изборни резултати, ти резултати и близина влади ће му помоћи да му стално расте чин у непостојећој четничкој хијерархији – чим хрватски Липман достави доказе да је службени војвода, могао би да постане командант Краљевске војске у отаџбини.
Невидљиве границе
И Мандић и Јасеновац чекају да Црна Гора добије или прође ИБАР (Interim Benchmarsk Assessment Report), неку чудесну, митску раскрсницу на путу ка Европи, која је постала најскупља црногорска реч о којој с надом говоре и доктори, чобани, таксисти, али и интелектуалци с кавачког института за упоредно право. После пређеног моста на ИБАР-у, нешто што се у Црној Гори упорно зове "просрпске странке", дочим ДПС или социјалдемократе никада нису добили назив "антисрпских" странака, странке Демократског фронта могле би да коначно уђу у владу, али није јасно да ли би резолуција о Јасеновцу икада могла да стане у ред с геноцидом у селу Шаховићи.
Иако су на десетине бриљантних евроентузијаста дирљиво објашњавали да резолуција УН о Сребреници нема никакве везе с колективном одговорношћу Србије или српског народа, та врста непоновљивог неморала, у којем су Немци изабран народ да дефинише нове границе геноцида, на Балкану је оставила нове невидљиве границе које су, изгледа, дубље од административних. Колико су оне дубоке видело се на локалним изборима у Будви, где УН и Сребреница нису биле важне теме, али су грађани више о њима размишљали него о свим локалним проблемима заједно.
Толико су размишљали да је постојала озбиљнa oпасност да локални избори у Будви зауставе или замрзну будућност европске Црне Горе, али грађани Будве то нису дозволили. Да су бирачи изабрали шефа преговарачког тима најнапредније земље Западног Балкана Предрага Зеновића за председника општине, овај млади и талентовани лидер из владајућег Покрета Европа сад морао би да се, уочи туристичке сезоне, позабави мањком паркинг места, вишком смећа, постављањем нових семафора и уклањањем нелегалних киоска и осталих објеката. И нико не може да наслути како би био обновљен захуктали европски процес да је, којим случајем, Зеновић остао заробљен у Будви, а земља чекала месецима да премијер Спајић, немачки, амерички, британски и остали значајни амбасадори изаберу његовог заменика. Зато је и читава европска елита са Мораче била у чуду зашто је најмлађа и најуспешнија политичка организација "Европа сад" одлучила да најбољег члана те владе пошаље у борбу за власт у Будви, док се читаво црногорско друштво убрзано креће ка ИБАР-у.
На крају су бирачи Будве спасли европске интеграције тако што су Зеновићу дали три пута мање гласова него његовој странци пре годину дана. Сам Зеновић је један од ретких београдских студената, који је после усавршавања по балтичким и румунским центрима за европску изузетност, наставио да шири говор толеранције и сарадње и пропустио сваку могућност да за рачун клептократског Ђукановићевог режима прича о малигном утицају Србије.
Али иако су дали врхунског кандидата, имали позицију централне власти, Спајићеви активисти нису могли да избегну дебакл јер су управо на Ист Риверу показали да нису грађанска странка која жели да превазиђе дубоке етничке поделе. Можда су желели, али неколико страних амбасада им је дало убедљивије аргументе него трећина становништва. И на новима изборима у Андријевици као владајућа странка добили су три или четири од 30 мандата и наставили да плаћају цену чудног схватања грађанског деловања које је можда најбоље описао лидер грађанске коалиције у Будви, састављене од Социјалдемократа, Социјалдемократске партије, либерала...
Линија раздвајања
Петар Оџић је у изборној ноћи изјавио да су веома задовољни резултатима јер је њихова коалиција освојила "нешто мање од два мандата". У великом истраживању спроведеном међу водећим стручњацима за црногорски језик успели смо да сазнамо да "нешто мање од два мандата" на српском језику заправо значи један мандат. Лидер ове ултимативно грађанске коалиције рекао је да могу да преговарају о локалној власти са свима осим са српским странкама, чиме је само поновио ставове једне од нових звезда грађанских опција на Балкану Ивана Пенаве, који је имао знатно бољи резултат од црногорског шампиона мултиетничности, па је могао да из владе одстрани српску мањину, а најавио да ће се бавити односом хрватске државе према српској цркви, листу "Новости", али и утврђивању истине о Јасеновцу.
Тако су се две важне скупштинске резолуције среле у Будви на пјени од мора, али је сва прилика да ће та морбидна али ефикасна игра "геноцидом ћеш ме, геноцидом ћу те" само показати истину о толеранцији на Балкану. Потрошена је прича о великосрпској хегемонији, јер је после распада Југославије на десетине хиљада бизнисмена, научника, уметника о свом трошку и својом вољом долазило у Београд или Србију, али је причом о геноциду повучена нова, незванична линија раздвајања.
"Са сталном тенденцијом да се ограде зидом, био то језик, била то књижевност, био то партијски живот свих нијанса, у Љубљани су се налазили у пози оног који једнако тражи, али ништа не даје. Док су мајсторски створили пијацу за своју индустрију у својим крајевима, и за јефтин увоз жита, док су на десетине хиљада пласирали своје чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена кинеским зидом, кинеским зидом и када се тиче администрације, чиновништва, и католицизма и школе. Треба ли рећи да је исти однос, већ 15 година, измећу нашег и загребачког становништва? И да би се у тој дискусији ова ситуација изменила када би се појавила политика која би била нимало наметљива, нимало насилна, али чисто српска", написао је давне 1935. године угледни српски новинар, коментатор и један од највећих писаца Милош Црњански, који ће цехове за такве текстове скупо плаћати деценијама.
"Нек будем данас једини, али сам уверен да ће нас скоро бити милионима који ће рећи све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског становиштва", написао је аутор "Сеоба" и "Ламента над Београдом".
