Шта смо потписали са ММФ-ом

Пројекције Међународног монетарног фонда суштински значе заостајање Србије и вечито таворење грађана. Амбиција споразума је да се расправа о стварним стратешким правцима ослобађања од западног неоколонијализма одложи за најмање две године
Шта смо потписали са ММФ-омGetty © Stephen Jaffe/IMF via Getty Images

У јавности је изнето да смо са ММФ-ом договорили кредит у укупном износу од 2,4 милијарде евра, у пет транши, који можемо повући у наредне две године. Пратећа документација овог, новог аранжмана са ММФ-ом има 106 страна. О ономе чега нема у уводној реченици, а садржано је у тим странама, као преузете обавезе Србије, говорим у овом тексту.

Уводне напомене

1. Утицај западних држава на наш политички живот је иначе у сваком погледу претеран. Mењамо владе већ две деценије, али се економска политика не мења.

Међутим, за врх финансијског капитала, а то је сила која стоји иза глобалистичког империјализма који жели да завлада светом, и таква парламентарна сцена није довољно поуздана. Ипак постоји јавност, ипак се провлачи извесни дух демократије, а то су, за финансијски капитал Запада, потпуно неприхватљиве и опасне ствари.

Уговори са ММФ-ом баш због тога, потпуно мимо јавности, дефинишу све макроекономске политике државе тражиоца кредита, тако да финансијски капитал буде у потпуности обезбеђен, каква год да буде политичка сцена те државе (дужника). Кад се уговор потпише, онда се политичари појављују у јавности дубоко замишљени над "предлозима" како да нам "побољшају живот", а све што нам изговарају је већ садржано у тексту потписаном са ММФ-ом.

2. Други обавезан елемент тих уговора са ММФ-ом је потпуно изокретање односа циљева који се желе постићи и средстава, алатки, макроекономске политике, којима се циљеви остварују.

Аранжмани са ММФ-ом средства представљају као циљеве. Проценат инфлације, курс динара, буџетски дефицит… - све се то приказује као циљ по себи. Збирно, каже се да би се тиме постигла финансијска стабилност. Али и финансијска стабилност је само средство, а не циљ по себи.

Циљ, наиме, не треба да буде да поверилац буде задовољан. Него да грађани имају доступно боље образовање за своју децу, да здравство буде свеобухватно и квалитетно, да информисање буде поштено, да расте животни стандард, да је кров над главом право грађана и изван логике профита, да је држава безбедна, да се смањује загађење, да је саобраћај квалитетнији и не претерано скуп итд.

Једном речју - развој. То су циљеви сваког нормалног друштва.

Те би циљеве Србија морала да има (а нема их) јавно пројектоване и пре закључења уговора са ММФ-ом. Њих у уговорима са ММФ-ом нема. Средства се постављају као циљеви. А када се то прихвати, онда никаквог озбиљног развоја нема, и не може бити.

3. Техника преговарања је таква да у сесијама које претходе потписивању уговора држава која тражи кредит, у конкретном случају Србија, претходно бива подучавана од стране експерата ММФ-а како треба да изгледа захтев који ће поднети ММФ-у. Другим речима, Србија се у свом обраћању унапред обавеже на све оно што од ње ММФ тражи, али се ти захтеви ММФ-а не виде.

Када неко са пуним правом каже "погледајете, молим вас, те диктате ММФ-а", одговор је банално једноставан: "То није тачно, сама влада је, тражећи кредит, предложила да то уради. Након тога је ММФ само прихватио предлоге Србије као разборите."

4. Од дужника се увек траже драматични потези који ће даље смањивати куповну моћ грађана. У нашем случају је нарочито реч о изузетно великим поскупљењима струје и гаса.

Да се не би све на почетку примене споразума везивало за захтеве ММФ-а (којих наравно "нема", како је претходно објашњено), Србија се обавеже да ће непосредно пре тога сама извршити прво повећање цена, а онда одмах након потписивања следеће, и тако даље.

У супротном би отпор грађана био већи. Цела идеја је да грађани не схвате о чему је реч, док се значајан део договореног не оствари.

Кредити и ликвидност Србије

Ми дугујемо по овом уговору специјална права вучења, једну посебну хартију од вредности, па је износ од 2,4 милијарде евра само прерачунат у ту валуту на одређени дан. Другим речима, ММФ не верује евру, него има "валутну клаузулу" да не би зависио од могућих девалвација евра.

Овај износ нам је на располагању у следећим траншама: одмах након потписивања нешто мање од милијарде, па у јуну нешто више од 200 милиона евра (укупно половина кредита), а затим у једнаким траншама по 400 милиона на шест месеци.

По споразуму, предвиђено је да се Србија задужи код ЕБРД за још око 300 милона евра и код Светске банке још око 600 милиона (у оба случаја не одједанпут, него у по две транше до краја 2024. године).

Споразумом је предвиђено да наше девизне резерве, поред ових задужења, са садашњих бруто 16,9 милијарди евра буду смањене на 14,5 милијарди.

Видимо да смо се на тржишту продајом обвезница задужили за још 1,75 милијарди УСД.

Када све те износе саберемо (2,4 милијарде ММФ + 1,75 милијарди обвезнице + 900 милиона ЕБРД и Светска банка + 2,4 милијарде из девизних резерви), то значи да је Србији за одржавање ликвидности (способност измирења обавеза које доспевају) у наредне две године потребно око 7,5 милијарди евра. То је око 12 посто БДП Србије. Томе треба додати стране инвестиције у пројекцији за наредне две године од око девет одсто БДП укупно. А планирани оптимални раст привреде за те исте две године је око шест посто.

У систем ће се упумпати 21 посто БДП (12% + 9%), а на "излазу" ће се остварити раст од шест посто. Толико о исправности модела заснованог на страним инвестицијама и фантастичној финансијској позицији Србије о којима слушамо свакодневно, и то годинама.

Суштина споразума о економској политици Србије

Суштина овог и оваквих споразума је у свему ономе на шта смо се обавезали, а што нема никаве везе са уобичајеним односом повериоца и дужника.

1. Водићемо рестриктивну монетарну и фискалну политику. У периоду за који се прогнозира да ће бити стагнирајући или опадајући за ЕУ, што има значајне негативне утицаје на нашу привреду због претеране везаности трговине Србије са ЕУ, у тим дакле неповољним условима за нашу привреду, од нас се захтева да не користимо економске алатке којима бисмо повећали могућности сопственог развоја.

Обрнуто, обавезали смо се на мањи буџетски дефицит од 3 посто колико је прописано за државе чланице ЕУ. И то много мање. Највише до један и по посто може бити наш дефицит, ако смањимо однос дуга према БДП на испод 50 %. Ако тај однос буде у зони око 60 посто онда је ниво дефицита само 0,5 одсто. А то значи знатно мање пара за кориснике буџета.

Рестриктивна монетарна политика значи да ће се смањивати количина новца у оптицају и да ће расти камате, односно, да ће задуживање бити скупље.

Обе мере имају изразити утицај на подстицање рецесије у Србији. Не развоја, него рецесије.

2. Брзо и много ћемо повећати цене гаса и струје. За гас је то у овој години три пута по 10 посто, а за струју је то три пута по осам одсто. И још једном половином 2024. године.

У чему је наш проблем код тих енергената? У томе да поред количина које добијамо по вишегодишњем уговору са "Гаспромом", по формули израчунавања цене која је веома повољна (неколико пута мања од тржишне на берзама ЕУ, након што су увели санкције Русији) од око 2,2 милијарде кубика годишње, ми трошимо још око 650 милиона кубика које набављамо по невероватно високим ценама које је паметна Европа сама себи наметнула.

Међутим, ми готово целу ту количину коју купујемо на тржишту користимо за топлане Београд и Нови Сад, тачније, око 600 милиона кубика по грејној сезони. И уместо да грејање тих топлана пребацимо са гаса на топлу воду из термоелектрана из Обреновца (за Београд) и на био-масу (за Нови Сад) и тиме решимо питање цене гаса, ми се обавезујемо ММФ-у на енормна а притом непотребна поскупљења гаса.

Код струје је реч о томе да смо катастрофалним управљањем ЕПС-ом довели себе до тога да морамо да увозимо струју у периодима када је она најскупља, а која је опет на европским берзама, због санкција према Русији и рата у Украјни, такође отишла небу под облаке.

Уместо да се финансијско решење тражи у уштедама унутар самог ЕПС-а и динарским субвенцијама док се тим мерама не стабилизује систем, иде се на велика поскупљења. Крајем ове године на мрежи ће бити нова термоелектрана Костолац 2 и ми ћемо тиме стабилизовати снабдевање и пре опоравка копова у Колубари. Али не, иде се на поскупљења.

И то без одговорности, кривичне одговорности за саботажу, од одговорних у ресорном министарству, до одговорних у самом ЕПС-у.

Добра страна овог споразума, мало сарказма не шкоди, јесте у томе што се Србија обавезала да до краја ове године изради "детаљни" стратешки план за ЕПС. Ми, дакле, у овом тренутку немамо стратешки план за највеће и најважније предузеће у Србији. Није да смо изненађени, него је то сада признање наших власти црно-на-бело.

3. Плате у јавном сектору не могу прећи укупан износ од 10% БДП-а. Према томе, од повећања плата, реалног повећања, нема ништа.

А онда ће се преговарати са синдикатима у просвети, здравству, државној управи… Ти разговори немају никаквог смисла. Зато што се држава договара са ММФ-ом, а не са својим грађанима.

Ту се веома јасно види значај изокретања односа средстава и циљева. Да ли можемо имати добро образовање и васпитање, добре и задовољне учитеље и васпитаче наше деце са овим платама и овим укупним радно-статусним положајем? Наравно да не можемо. А добро образовање је свакако веома важан циљ. Али циљеви у оваквим уговорима не постоје. Постоји само то да свака плата значи - мање пара за повериоца. И онда се то прикривено исказује као циљ по себи у формулацији "финансијске стабилности".

Исто важи за здравство.

Или, да ли неко стварно мисли да ће се млад и квалитетан правник определити да буде судија у Београду (наводим Београд због тога што су београдске цене много више него у другим деловима Србије, па је реална куповна моћ у Београду много мања, и зато што две трећине свих предмета у Србији завршава београдско правосуђе) за плату од 1.000 евра? Наравно да неће. И онда ћемо рећи како квалитет суђења није добар.

Па, споразум са ММФ не дозвољава да најквалитетнији правници, а судије морају бити најбољи од њих, уопште уђу у правосудни систем.

Како ћемо имати квалитетну бирократију, војску, полицију и све друге државне службе на постојећем нивоу недовољних плата? Никако. Али такав систем је онда мање способан да се одупре глобалистичком империјализму. Зато се средства постављају као циљеви.

4. И пензије ће се повећавати само за номинални износ пораста плата. Како плате "расту" мање од стопе инфлације, што значи да грађани сиромаше за разлику између повећање плате од, рецимо, 14% и инфлације која је у прошлој години била око 16 посто, то смо се обавезали да и пензионери реално сиромаше у наредне две године. У изјавама наших политичара се то представља као повећана брига за пензионере, па ће се учинити напор да се пензије усклађују са номиналним растом плата. А то све што ће се политичари "трудити" је претходно већ договорено са ММФ-ом. Шта би био стварни циљ – па, да пензије макар реално не падају, да се куповна моћ пензионера макар очува на садашњем нивоу, а да расту у складу са реалним растом БДП-а. Тога нема у споразуму са ММФ.

Овде је прилика да се каже пар речи о прерачунавању БДП, просечне плате и просечне пензије у евре и о поређењу тих износа са онима од пре 10 година. Каже се, БДП је био нешто преко 30 милијарди евра, а сада је око 60 милијарди. Испада да је БДП порастао 100%. То би значило да смо имали 10 година просечни раст БДП од седам посто. А раст је око три посто у тих 10 година просечно. Разлика је у томе што имамо, фактички, фиксни курс евра. И онда се као раст привреде исказан у еврима урачунава и инфлација. А ништа није толико "порасло", само је цена већа.

Код плата се то види најјасније. Узмимо да је просечна плата 2021. била 700 евра. И због инфлације од 16% у 2022. години се плате повећају за 14%. Онај ко прима плату је сиромашнији за 2%, али у еврима он сада уместо 700, прима око 800 евра. Али за тих 800 евра може мање да купи него претходне године за 700 евра.

5. Сада само још скраћено о томе шта смо још потписали.

- Обавезали смо се да ће курс динара бити исти. Фиксни курс доноси значајне профите увозницима и банкама на одобрене краткорочне позајмице на динарске хартије од вредности.

- Обавезали смо се да се не можемо билатерелно задуживати у наредне две године без одобрења ММФ. Само на тржишту. То искључује далеко повољније кредите од, на пример, Кине која за државе као што је Србија за одређене намене одобрава кредите са каматом од три посто (тржишно смо се задужили са каматом од 6,25%, односно 6,50%).

- Обавезали смо се да, осим за "Србијагас" и ЕПС, неће бити субвенција за друге домаће привредне субјекте (за странце ће их, наравно, бити).

- У предстојећем периоду смо дужни да укинемо контролу тржишта, што значи да обезбедимо странцима да могу да за своје потребе купују и робу која је код нас дефицитарна, што значи да ће нам странци све покуповати због своје веће куповне моћи.

- Обавезали смо се да неће бити никаквих ограничења финансисјких трансфера, другим речима, да је изношење девиза из Србије за странце без ограничења.

- Дужни смо да инвестирамо у тзв. енергетску диверзификацију, што ће рећи, да бацамо паре како бисмо куповали знатно скупљи гас.

Овде се застаје са описом онога што смо потписали, не због уверења да ништа није пропуштено (има тога још), него због тога што је наведено сасвим довољно за разумевање ових докумената у својој целини.

Уместо закључка

Пројекције будућег развоја Србије по овом споразуму су суморне. Планира се раст БДП-а од два и по до четири посто. А сасвим би било реално да слабо развијена привреда каква је наша расте стопама од шест и више процената просечно у наредних 10 година. Све испод пет посто би морало да звони на узбуну.

Пројекције ММФ-а суштински значе заостајање Србије и вечито таворење грађана.

Амбиција овог споразума је да се расправа о стварним стратешким правцима ослобађања од неоколонијализма одложи за најмање две године. То се не сме дозволити. Баш зато што је споразум потписан са ММФ, широка друштвена расправа шта нам ваља чинити мора почети одмах.