Ник Ут, фоторепортер који је снимио икону

Постоје места која за неколико година живота и рада у кинеској престоници, напросто, нисам посетио, иако су ми све време била под носом. Једно од њих је необично заобљени облакодер од бетона и стакла у дистрикту Чаојанг, недалеко од чувене и још препознатљивије зграде Централне кинеске телевизије чија натегнута статика моје разумевање стварности и данас доводи у озбиљно искушење.

Облакодер голубије боје

Чаојанг је пословни центар Пекинга, сав у бујичним брзацима запосленог света у елегантним оделима белих крагни и узвитланим гејзирима стакла и челика, између којих тихо промичу електромобили и скутери. То је класична просторна синтетизација 21. века.

Идући безбројним викендима са супругом на ручак у Чаојанг, из даљине сам посматрао тај необично заобљени облакодер сивкасто-плаве, голубије боје.

За толике године, никада никога у Пекингу нисам питао шта је та зграда, шта се у њој налази и чему служи.

У мом сећању остала је, све до ове јесени, неми део препознатљивог "скајлајна" модерног Пекинга.

Десетак година касније, протеклог октобра, у том необично заобљеном облакодеру, који је, уствари, седиште дневног листа "Женмин жибао", примио сам глобалну награду Медијске мреже Пута свиле (BRNN – Belt and Road News Network).

Испоставило се да ми је, на неки начин, ипак било суђено да посетим ту необичну зграду.

Награде су путокази, важни су људи које срећемо и упознајемо

Главни добитак целе те посете Кини и тој згради, међутим, није био садржан у самој награди. Награде су тек знакови поред професионалног пута.

Важни су људи које на том путу срећемо и упознајемо.

Октобарски дан био је осунчан, а ја сам, осим што сам Суботичанин, увелико и Пекинжанин. У Пекингу се осећам као да сам код куће, што због година проведених у том сјајном граду, што због неусиљене љубазности и предусретљивости домаћина.

Све издавачке инкарнације дневника "Женмин жибао"

Седели смо у пространој сали, до канцеларије једног од уредника чувеног дневног листа и разговарали.

Редакција дневника "Женмин жибао", народног дневника, била је покровитељ поменуте награде. Лист има своје бројне издавачке инкарнације, у штампаном и електронском формату: People's Daily, Global Times, те бројна остала издања на кинеском језику.

У пословном систему ове медијске куће запослено је десетак хиљада људи. Тираже штампаних издања, као ни бројеве посета најчитанијим електронским издањима, нисам запамтио јер ми се завртело у глави.

Црњански у "Кући Гучијевих"

Поред младих кинеских колега, у сали за великим четвртастим столом била је љупка, отмена и врло тиха колегиница из Турске, Фатма Есма Арслан. Фарук Борић је летео по просторији на ћилиму из хиљаду једне пијане сарајевске ноћи, забављајући нас својим досеткама. Прекопута њега, двојица урнебесних Италијана: Вито Фуско из Апулије и Николо Кози из Тоскане.

Због њиховог италијански распеваног стајлинга живих папагајских, али ипак усклађених боја, помислих да су само свратили са паузе снимања филма “Кућа Гучијевих”.

Месец дана касније, Николо ће ми, у Сијени, уз чувени тоскански “брунело” који смо пили у траторији код његовог пријатеља, саопштити да је у свом студију управо фотографисао младу и лепу глумицу Дафни Морели, која се заиста појављује у поменутом филму.

Сетих се тада, у Сијени, по ко зна који пут, Милоша Црњанског: све ствари у нашем свету, мисли и појаве, повезане су међусобно на скривене, необичне и неочекиване начине.

Ћутао је као да је Иво Андрић

Док је наш разговор са кинеским колегама за столом у редакцији чувеног листа трајао, нико није приметио старијег господина у ћошку великог стола, тихог као да је Иво Андрић.

Све велике људе које сам до сада срео и упознао, а вероватно ће тако и остати, красили су мир, срдачност и приступачност.

Нико од нас није знао ко је тај учтиви господин, али смо, показаће се касније, и те како познавали његов рад. Нарочито чувену црно-белу фотографију обнажене девојчице која, уплакана, бежи поред војника испред напалм бомби у Вијетнаму.

Та фотографија, начињена 1972. године, постала је антиратна икона 20. столећа.

Био је то Ник Ут, фоторепортер који је пре пола века пожњео све значајне светске награде за медијску фотографију, укључујући Пулицерову и награду World Press Photo.

Фарук је атерирао.

Када Свети Петар уђе у канцеларију свештеника...

После наше мале сесије, Ник Ут се уљудно поздравио и упознао са свима.

У једној од својих књига, Џон Кенет Галбрајт сведочи да се, приликом посете остарелог Џона Мајнарда Кејнса, осећао као сеоски свештеник у чију је канцеларију ушао Свети Петар.

Наш заједнички осећај није био знатно другачији.

Након церемоније доделе награда и банкета, а Ник Ут је, такође, био један од награђених, успели смо да поразговарамо, након што су нам се путеви, сутрадан, поново разишли.

Ник је са осталим фоторепортерима отпутовао у Шангај, а ја са награђенима у категорији коментара и извештавања у Ченгду, међу панде.

Никада нисам био неприпремљенији за интервју, него те вечери у Пекингу. Хтео сам пошто-пото да забележим тај разговор.

Из сећања сам панично цедио суву дреновину онога што знам о чувеној фотографији и њеном аутору. Осећао сам болне варнице и кратке спојеве између властитих синапси.

Разговор је, упркос томе, потекао као спонтана бистра река, са неочекиваним рукавцима и меандрима. Поновилa се још једном та чудесна лакоћа разговора са професионално оствареним и заиста вредним људима.

Рекао сам му да сам посетио тунеле Цуши, недалеко од Сајгона, одакле је он извештавао, који су били пакао за америчке војнике и њихове савезнике. Посреди су стотине километара међусобно испреплетених уских тунела, повезаних са бунарима чија су окна такође служила за скривање или продужење комуникације. Уоколо су биле безбројне замке за људе, маштовито постављене баш као у филмовима.

Описао сам му и монсунску кишу коју сам доживео најпре у Ханоју, а потом у џунгли, и водича кроз делту Меконга који ми је, пловећи, говорио да неки од америчких ветерана данас плачу када дођу у Вијетнам.

Поменуо сам и да сам посетио Ханој, Дананг, Хојан... Да сам путовао тридесетак сати возом од Ханоја до Сајгона и да имам неодољиву жељу да се вратим у Вијетнам, међу ројеве мотоциклиста и узаврелу вечерњу вреву импровизованих уличних ресторана.

Фоторепортер захваљујући погинулом брату

Питао сам га за његов повратак у Вијетнам, али ми је одговорио са другог краја вијетнамског рата.

"Учио сам, као дечак, да употребљавам фотоапарат од мог старијег брата. Он се звао Хујнх Тханх. Погинуо је у делти Меконга, као фоторепоортер Асошијетед преса (АП) у рату, 1965. године. Убили су га припадници Вијетконга. Годину дана касније, снаја ми је помогла да добијем посао у редакцији АП-а у Сајгону, иако сам имао свега петнаестак година. Радио сам у мрачној комори на развијању фотографија. Свега неколико месеци касније, почео сам, за свој грош, да фотографишем уоколо. Снимао сам по Сајгону и околини. Након непуних годину дана, АП ме је ангажовао да снимим неке фотографије у Сајгону. Допао им се мој рад. Желео сам будем као што је био мој брат. Волео сам фотографију, али нисам био потпуно сигуран јесам ли желео да постанем баш фоторепортер. Жеља да будем као брат ми се ипак остварила. Покривао сам за АП десетак година ратове у Вијетнаму, Лаосу и Камбоџи. Био сам рањен три пута, у груди, стомак и леву ногу. Данас живим у Лос Анђелесу и имам америчко држављанство, У Вијетнам сам се први пут вратио 1989. године. Путовао сам са репортером који је извештавао о припадницима америчких снага несталим у рату. Четири године касније, АП је отворио своје дописништво у Ханоју. Шеф је био Џорџ Еспер. Радио сам у том дописништву годину дана", говорио је уживо Ник Ут прилоге за историју светске новинске фотографије.

Што због наше шљивовице коју сам, у част награде, поделио са награђеним колегама, што због опуштене атмосфере и радости што сам у Пекингу срео драге пријатеље, однекуд сам успео да се сетим имена девојчице са слике: Ким Пук.

"Прошле године, она и ја присуствовали смо обележавању 50. годишњице од напада напалм бомбама на село Транг Банг. Она живи у Торонту. Зовем је сваке недеље и често се виђамо. Догодине ћемо поново заједно у Вијетнам", каже Ник Ут.

"Требало је да будем у обореном хеликоптеру"

Питам га чиме је снимао све време.

– Научио сам основе свог посла од покојног брата, иако сам тада још увек био дечак. Памтим га као згодног момка. Био је висок и жене су га волеле. Он је користио "Лајка" фотоапарате. Радио је најпре за Си-Би-Ес, а тек потом за АП. И ја користим "Лајку". Од АП-а сам већ на почетку каријере добио "Лајку" М3 и М2.

Упркос свему, рекао сам му, ипак сте имали и пуно личне среће у тој општој ратној несрећи.

– Знате, Бранко, најбољи фоторепортер АП-а у Сајгону био је мој пријатељ Хенри. Интензивне борбе су се те 1970. године водиле у Лаосу. Хенри је желео да отпутује на одмор у Хонгконг. Био је уморан од посла и одмор му је био потребан. Желео је да из Лаоса оде првим хеликоптером. Био ми је пријатељ, па сам му уступио своје унапред резервисано место у хеликоптеру. Одложио сам одлазак из Лаоса због његове журбе да оде. Резервисао сам следећи лет. Када сам стигао у Сајгон, сазнао сам да је хеликоптер у коме је био Хенри оборен. Сви путници, укључујући пилоте, погинули су. Хенри је погинуо уместо мене.

Говорила је да умире

Питам га како је настала антиратна икона коју је забележио објективом своје “Лајке”.

– Жестоке борбе вођене су око села Транг Банг. Избеглице су преплавиле пут. Следио сам 25. америчку дивизију, удаљивши се мало од саме саобраћајнице. Над нама се непрекидно вио црни дим. Када сам се вратио на пут, видео сам лешеве. Намеравао сам да се вратим у Сајгон, јер сам био начинио довољно слика. У том тренутку, ратни авион испалио је две бомбе. Чуле су се веома бучне експлозије. Напалм се разлио. Фоторепортери увек прво мисле о фотографији. Фотографисао сам призор пре него што је било ко схватио шта се заиста догодило. У метежу је дотрчала жена са малим дететом. Тражила је помоћ. Њен унук је умирао, а имао је свега годину. Малишан је преминуо, преда мном. Тада сам спазио голишаву девојчицу. Трчала је. Направио сам много слика. Када је прошла мимо мене, видео сам да јој кожа отпада са тела. Одложио сам фотоапарат на пут и полио је водом коју сам понео за пиће. Понављала је: „Превруће, превруће, мислим да умирем!". Заплакао сам и ја. Била је то Ким Пук.

Како је Ким преживела?

– Умотао сам је у кабаницу и убацио у мој аутомобил у којем је већ било деце. Стално је понављала да умире. И брату је рекла да умире. Локална болница била је мала, претрпана. Дежурном лекару рекао сам да ће се његова слика појавити сутра на насловној страни, уколико деца из мог аутомобила поумиру. Попустио је, сва деца су била збринута. Тек тада почео сам да бринем о својим сликама. Када смо их развили, питали су ме зашто сам сликао голишаву девојчицу – рекао је Ник Ут.

Слика је данас позната као "Напалм девојчица", иако је првобитно насловљена као "Терор рата".

Остало је историја новинске фотографије 20. века.

Иако његово име повезују са поменутом антиратном иконом, Ник Ут је током богате каријере, која је дуга више од пола века, снимио и друге значајне моменте светске историје, али је слика “Напалм девојчица” највише утицала на свест људи у целом свету, приказавши једним маестралним снимком суштину рата.

Игром случаја, или судбине, тачно 35 година након настанка слике тада мале Ким Пук, тачно у дан, снимио је једини како полиција одвози Парис Хилтон у затвор, чиме је заокружио свој професионални пут од Вијетнама до Холивуда.

На крају, питао сам Ника Ута шта зна о Србији.

– Никада нисам био у Србији, ни у бившој Југославији, Знам о Србији само из вести. Волео бих да је посетим – одговорио је Ник Ут, а ја сам му обећао да ћу учинити што могу да се то једног дана и догоди…