Поли менаџмент у култури: Кинески концепт из когa можемо много да научимо
Култура је исувише важна да би била препуштена стихији ужих политичких и приватних економских интереса. Кинески модел, оличен у примеру Поли групације, сведочи да државно предузеће може да буде и те како успешно
Пре неколико година у Пекингу сам посетио Поли театар. У том импресивном плесном позоришту направио сам интервју који сам ове јесени, с разлогом, на овом месту помињао два пута.
Посреди је, да подсетим, интервју са режисерком Кунг Десин, припадницом 77. генерације директних Конфучијевих потомака, начињен пре седам година.
Био сам импресиониран ставом те познате младе режисерке да, као Конфучијев потомак, нема и не треба да има већа права, већ само веће обавезе према кинеској држави и култури.
Ове јесени, стицајем неких лепих околности, посетио сам поново Поли театар и приде истоимени музеј.
На репертоару је била представа "Само плаво и зелено", режисера Џоу Лија и Хан Џен, са чувеним плесним глумцима Џанг Ханом и Менг Ћингјанг, која је на сцени оживела класично сликарско дело "Хиљаду лија река и мора" Ванг Сименга из епохе династије Сунг (960–1279).
Модерну плесну изведбу, ослоњену на кинеску ликовну традицију, одгледао сам са задовољством, уз врло тихе коментаре и објашњења љубазне колегинице из редакције листа "Женмин жибао".
Представа је испреплитала приказе напора аутора слике из епохе династије Сунг, који је преминуо врло млад, са ововременим напорима младог истраживача овог класичног дела кинеског сликарства.
Порука је била јасна: модерна Кина је додата вредност кинеске цивилизације. Без квалификованог разумевања прошлости, нема ни садашњости, а камоли будућности.
Сала са око 500-600 места била је испуњена до последњег седишта. У сали је било младих и деце, чак много.
Аплаузи су се попут таласа, у седам наврата, разбијали о сцену након завршетка представе.
Менаџмент је менаџмент
Иако ми то није манир, питао сам домаћине током вечере у оближњем ресторану да ми открију колико је улазница коштала. Објаснио сам им и зашто их то питам.
Разумели су.
Појединачна улазница коштала је око 700 јуана – скоро 100 евра.
У реду, врхунска уметност, а ова представа је нешто најбоље што Кина у области плесног театра има, мора да кошта.
Ова околност заинтересовала ме је да сазнам шта је у ствари Поли театар и како он заиста функционише. Да ли њиме руководи невидљива рука тржишта или је вођен људском руком ка некаквом циљу?
Сетио сам се Исака Адижеса: менаџмент у уметности је као и менаџмент у било ком предузећу. Онај ко је прочитао његову књигу "Менаџмент за културу" зна о чему је реч.
Моје интересовање за кинески менаџмент у култури појачано је претходном посетом Поли музеју који се стара о најдрагоценијим статуетама кинеске будистичке уметности. У оквиру ове поставке, из неког разлога, нашао се и кинески жичани инструмент "Сунгши ђиањи" (Songshi Jianyi) из 1120. године, дакле из епохе у којој је настала чувена слика коју сам овде поменуо.
Код "Сотбија", овај инструмент коштао би око 20 милиона долара, рекли су ми домаћини, додајући да, наравно, инструмент заправо нема цену и да никоме не пада на памет да га прода, али да је добро да неке координате вредности искажемо и у материјалном свету.
Шта је Поли групација и како она функционише?
Велелепно здање Поли групације и музеј који се репрезентативно стара о артефактима кинеске будистичке уметности, па импресивни Поли театар са својим, да напоменем и то, фантастичним сценским ефектима...
Да ли је могуће да се о овом значајном делу кинеске културе стара кинеска државна каса, Државни савет (влада), министар или ове установе културе просто флуктуирају на “тржишту”?
Показало се да ствари нису тако просте и да је Кина пронашла начин да из тржишта екстрахује ефикасност, не одричући се својих циљева.
Ево како кинеско управљање културом изгледа у случају Поли театра и истоименог музеја који су, како ће се показати, само део једног ширег институционалног мозаика.
Кинеска Поли групација је установљена одлукама Државног савета и врло утицајне Централне војне комисије као корпорација. То је велико предузеће у државном власништву под надзором и управљањем Комисије за надзор и администрацију државне имовине при Државном савету, дакле влади НР Кине.
Током протекле три деценије, Поли групација је формирала сопствени образац развоја у више исплативих области. На званичном сајту групације наведени су међународна трговина, развој послова са некретнинама, истраживања и развој лаке индустрије, нове технологије, комуникације и још доста тога, укључујући културу и уметност.
Поли групација послује у више од 100 градова широм Кине. У 2021. години, ова групација остварила је приход од 445,12 милијарди јуана (нешто више од 57 милијарди евра), уз добит од од 56,81 милијарду (7,3 милијарде). До краја 2021. године укупна имовина групације достигла је вредност од 1,74 билиона јуана, а укупан порески допринос групације премашио је 400 милијарди јуана. Поли групација поседује 11 великих секундарних филијала, више од 2.000 предузећа у потпуном или већинском власништву, има око 110.000 запослених и шест јавно котираних компанија у земљи и иностранству.
Читав овај сложени пословни систем, осим што ревносно и обилно пуни државну касу, има за циљ да оптимизује, функционализује и организује старање о значајном делу кинеског наслеђа у области културе.
Отуда пуна сала Поли театра. Моји љубазни домаћини свакако је нису напунили због групе награђених новинара. Отуда кинеске књижаре у којима млади седе на поду и бесплатно читају књиге. Отуда кинески музеји пуни породица са децом. Нисам био само у једном. У Пекингу, Шангају, Сијану, Нингбоу, Ђинану... Свуда где бих крочио наилазио бих по музејима на велику посећеност и децу.
Култура је исувише важна да би била препуштена стихији ужих политичких и приватних економских интереса. Кинески модел, оличен у примеру Поли групације, сведочи да државно предузеће не мора нужно да буде чемерно.
Посетом Поли театру, чији је ансамбл наступао и у Београду, као и музеју ове групације, стекао се утисак да релација државна давања – приходи установа културе могу да се уравнотеже и оптимизују, али само уколико сам систем то жели и може.
Буђење српске привреде, уколико се заиста догоди, неће бити комплетно уколико српска привреда себе не буде видела у једном ширем националном контексту, у симбиози са српском културом.
