Заборављени наук: Бахатост, смрт за империје од Цера до Ирана

Сва царства, кад им куцне задњи час, благосиљају ратове. Опијена охолошћу сопствене, старе славе, прецењују своју моћ. И рутински занемарују дипломатију. Нови круг америчког рата против Ирана то недвосмислено показује васколиком свету.

Али не и америчкој владајућој касти.

"Наши високи жреци рата Доналд Трамп, Марко Рубио, Пит Хегсет, Стивен Милер и начелник генералштаба генерал Ден 'Разин' Кејн, не разликују се од будала и шарлатана који су уништили империје ближе прошлости – од охолог вођства Аустроугарске, преко милитариста царске Немачке, до несрећног двора царске Русије у Првом светском рату. Њиховим стопама ишли су и италијански фашисти под Бенитом Мусолинијем, немачки нацисти под Адолфом Хитлером и ратни владари империјалног Јапана у Другом светском рату", упозорава публициста Крис Хеџиз.

Дипломате у умирућим царствима сведене су на улогу курира. Хитлеров министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп, чије је једино искуство у спољној политици уочи 1933. била "продаја фалсификованог немачког шампањца Великој Британији", постављао је на високе дипломатске положаје у иностранству страначке пропагандисте из редова Штурмабтајлунга (СА) – познате као "смеђекошуљаши" због боје униформе тог паравојног крила нацистичке партије.

Министар спољних послова Бенита Мусолинија био је његов зет Галеацо Ћано. Мусолини, уверен да је "рат за мушкарца исто што и материнство за жену", касније је погубио Ћана због неверства.

Трамповог специјалног изасланика за Блиски исток Стивена Виткофа, који је у приватном животу мешетар из света некретнина, на дипломатским мисијама по свету редовно прати Трампов зет Џаред Кушнер, оличење недостатка дипломатске памети. Обојица се у исти мах баве и ратом у Украјини и ратом у Ирану. Бела кућа раздрагано хвали њихова "примирја и друге тактичке успехе", док у реалном свету – губе ратове.

Баш онако како је то разоткрио искрен разговор између вијетнамског и америчког пуковника поткрај Вијетнамског рата. Амерички пуковник Хари Самерс је наиме свом вијетнамском колеги неком приликом казао: "Знате, никада нас нисте победили на бојном пољу."

Вијетнамски пуковник Нгујен Дон Ту се за тренутак удубио у мисли, па одговорио: "Можда је заиста тако. Али то је сада потпуно неважно."

Тај дијалог нам говори све што треба знати о последњим америчким ратовима. Јесу Американци последњих деценија често побеђивали у биткама које су производили по свету, једну за другом. Имали су супериорну ватрену моћ у готово сваком конвенционалном сукобу. Према њиховим стандардима, броју погинулих, размери убијених, контролисаној територији, из сукоба су најчешће излазили као "победници". Међутим, губили су ратове. Јер ратови се не добијају пребројавањем мртвих, односом погинулих на једној и другој страни, нити бројем бачених бомби.

Ратови, а нарочито ратови са циљем окупације туђе земље, ратови колонијалних сила који се воде против народа који брани своју родну груду, добијају се само захваљујући снажној вољи. "Ово је асиметричан рат. Иран побеђује тако што не губи. Време је непријатељ Америке, а Иран контролише казаљке на сату", написао је један од коментатора на мрежи Икс.

И вијетнамски народ се одупирао две хиљаде година страним завојевачима пре него што га је напала Америка. А иранска цивилизација је стара више од 6.000 година. Бој за опстанак у тим земљама никада није био политички став, већ део културног наслеђа. То доказују и примери који су нам много ближи.

Погледајмо, на пример – Балканске ратове и рат Аустроугарске против Србије.

Вести о почетку ратова на Балкану одјекнуле су тада широм Европе. Чак и у Словенији; мада у данашњој Словенији готово нико више о томе не збори јавно из страха да ће добити етикету "југоносталгичара".

"Победе балканских земаља су истог часа потиснуле југословенски проблем у први план европског интересовања. Европа је заправо тек тада схватила да тај проблем заиста постоји. Свету су га обзнанили српски и бугарски топови. Тужно је што је таква објава била неопходна. Ми, Словенци, искрено се радујемо блиставом успеху наше јужне браће. Али то весеље нам загорчава мисао да су тај успех пратиле читаве реке младе, сочне крви", написао је у свом есеју "Словенци и Југословени" писац Иван Цанкар.

Уз љуту критику на рачун европске дипломатије, упозорио је да све то за Словенце "није само одвратна и смешна комедија (како су на то с висока гледали многи на Западу); превише смо крваво умешани да бисмо се могли смејати".

"Чак и ако ико до сада није знао, сада је морао да спозна да нисмо само Словенци, још мање смо Аустријанци, већ смо огранак велике породице која станује од Јулијских Алпа до Егејског мора. Када је на Балкану пукла прва пушка, њена јека се чула и у нашем најзабаченијем селу. Људи, које целог њиховог века није било ни мало брига за политику, сада прате ову велику драму са саосећањем у срцу, а не само због радозналости. У свима нама се пробудило нешто налик чежњи сужња. Пробудио се у нама и нешто друго, још важније и драгоценије – искра те снаге, самопоуздања и животне силе која је букнула на југу, планула је и на словеначком тлу. Слабић је видео да је брат јак и почео је да верује у себе и своју будућност", писао је тада Иван Цанкар о под Аустроугарскима тлаченим Словенцима и куражним Србима.

Није протекло много воде, а Аустроугарска је начинила исту грешку попут свих империја на заласку. У својој охолости и бахатости веровала је у своју "снагу" и – напала Србију.

После атентата у Сарајеву, Беч је покоравање Србије видео као тривијалан задатак. Аустроугарске вође су назвале тај ратни поход Strafexpedition – "казнена експедиција".

За њих је рат био пуко "кажњавање непослушног поданика".

Генерал Франц Конрад фон Хецендорф, начелник генералштаба – који је чак 25 пута током 1913. и 1914. године позивао на рат против Србије – био је уверен у муњевиту победу. Јавно се хвалио да ће Аустроугарској за пораз Србије бити потребно највише три месеца. Његов подређени, злогласни генерал Оскар Поћорек, постављен за команданта инвазије, био је још дрскији. Уочи битке, најавио је лаку победу над Србима, назвавши их "свињама".

Иако се фраза о "српским свињама" често цитира у контексту ондашње аустроугарске пропаганде и Поћорековог личног анимозитета, она осликава ширу политику дехуманизације којом је Аустроугарска оправдавала репресију и ултиматум Србији након Сарајевског атентата. Царски кабинет у Бечу надао се да ће Србију окупирати до краја 1914.

Вилхелм II, Франц Јозеф и њихови саветници су, међутим, потценили српски потенцијал отпора и погрешно оценили квалитет српске војске – прекаљене у Балканским ратовима. Аустроугарски официри су у својим калкулацијама превидели још једну кључну чињеницу: Србија је у Балканским ратовима 1912–1913 нетом победила Отоманско царство и Бугарску. Њена војска се челичила у борбама, а њени генерали – међу њима и легендарни Радомир Путник – били су међу најбољима у Европи.

Са друге стране, аустроугарски војници су били лош материјал за ратовање.

Четвртина је била неписмена, већина регрута међу етничким Чесима, Словацима, Пољацима, Румунима и Јужним Словенима није разумела ни немачки ни мађарски, док су многи међу њима гајили културне и језичке везе са Србима.

Таква војска је августа 1914. била натерана у паничну бежанију – на хиљаде аустроугарских војника удавило се у реци Дрини у зорту од српских војника. Битка на Церу била је прва савезничка победа над Централним силама у читавом рату. Аустроугарска је на бојно поље допремила двоструко више митраљеза и топова. Није помогло. Срби су побеђивали.

Поћорек је испословао дозволу за још један покушај да сатре непослушне Србе – под условом да "не рискира ништа што би довело до новог фијаска". Ризиковао је. Децембра 1914. Аустроугарска накратко окупира Београд. Беч слави. Аустроугарски војник Јозеф Шрамек написао је тада писмо својти: "Са великим одушевљењем верујемо да смо сад победили у рату; неки проричу да ћемо се вратити кући до Божића."

Три дана касније српска војска креће у контранапад. Поћорек је 22. децембра разрешен дужности "због најсрамотнијег, најболнијег и најјаднијег пораза". Вести из оног времена сведоче да га је одлука о разрешењу довела безмало до самоубиства.

Епилог?

Аустроугарска балканска армијска група је 1914. године изгубила око 224.500 војника од укупно 450.000 мобилисаних. Српска војска је запленила опрему која је, према неким изворима, била довољна за попуну три армијска корпуса.

Аустроугарска није била способна да сама савлада Србију. Потиснула ју је тек октобра 1915. – када су српску војску координисано напале удружене немачке, аустроугарске и бугарске снаге под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Мекензена. Ни тада се српска војска није предала, повукла се кроз Албанију – и потом са савезницима, после пробоја Солунског фронта, ослободила државу.

Казнена експедиција охоле империје против мале државе "свињара", на крају је завршена колапсом Аустроугарског царства. Империја је преценила своју војну снагу, потценила противника и (про)пала као жртва сопствене ароганције.

Ту лекцију – тек једну у дугом низу сличних кроз историју – превидели су амерички политичари. За Америку би било боље да се учила из туђих грешака, али Трампова администрација, крцата политичарима који се "не разликују од будала и шарлатана који су уништили империје прошлости", вредно понавља познате историјске грешке – сада на сопственој кожи.