Трагедија Европе: Необавезујући споразуми и обавезујуће илузије
Сваким даном све сиромашнији европски савезници САД (због буџета испражњених у рату!) све су склонији "необавезујућим споразумима" с Украјином, док у истом даху инсистирају на лажним – обавезујућим илузијама да Украјина може да баци Русију на колена
Да ли је Русија "извршила агресију" на Украјину или се само брани? Одговор на ово питање већ две године дели светско јавно мњење. И док свет расправља, Украјина захтева све више оружја и још више новца. Све дотле да чак и код оних, који желе да јој помогну, опажамо феномен "замора материјала". Погледајмо само један пример: председница Словеније посетиће Украјину у четвртак на позив Владимира Зеленског. Најавила је да ће у Кијеву потписати посебан безбедносни споразум како би Словенија "наставила да помаже Украјини, докле год буде потребно". А онда се њен план искомпликовао у последњем трену. Зашто? Јер Украјина није задовољна текстом споразума који јој Словенија нуди.
У Кијеву, наиме, желе јасне обавезе Словеније о питању будуће финансијске помоћи. Та чињеница је разоткрила да Украјина заправо уцењује Словенију.
Пошто словеначко Министарство спољних послова које води министарка Тања Фајон инсистира да је декларација "необавезујућа" и да у Украјини може да је "потпише било ко" и било кад, председница Словеније је остала празних руку јер у Кијеву неће потписати никакав споразум.
Испоставило се да отпор потписивању "обавезујућег" споразума долази из кабинета словеначког премијера Роберта Голоба, чијој партији не припада ни председница државе ни министарка спољних послова. Словеначка влада је недавно одобрила додатних пет милиона евра помоћи Украјини за "послератну обнову у 2024. години", зато се, суочена с бројним штрајковима у земљи чији је заједнички именилац повишица плата - нерадо обавезује да ће из исцрпљене државне благајне слати још пара режиму у Кијеву.
Расте отпор савезника САД сталном давању средстава Украјини
Овај пример показује да и међу најлојалнијим савезницима САД расте отпор сталном цеђењу домаћих јавних финансија у корист Украјине.
У међувремену се настављају притисци из Вашингтона јер Бајденова администрација, уочи могуће победе Доналда Трампа на овогодишњим председничким изборима у Америци, жели да постигне потписивање читавог низа билатералних "безбедносних споразума" преко којих би финансирање украјинског рата пало на плећа - европских пореских обвезника.
На последњем самиту Г7 Американци су тражили да гаранције за нови пакет помоћи Украјини, тежак 50 милијарди долара, преузму европске земље. Отуда су многе државе из блока 27 чланица Европске уније почеле да се одупиру Вашингтону из пуке потребе да заштите сопствену државну касу, још нарочито у светлу незадовољства и штрајкова који се шире Европом због прениских плата које не прате пораст трошкова живота.
Тај отпор је безмало "инстинктиван". Али када је реч о принципијелном, идеолошком нивоу, европски политичари су и даље уверени да је "Русија агресор" и да је помоћ Украјини оправдана. Погледајмо два фундаментална аргумента на којима почива та теорија.
На првом месту је уверење да је у случају Украјине "прекршено међународно право" уз апсолутизацију значења "поретка заснованог на правилима".
Председница Словеније Наташа Пирц Мусар је, на пример, недавно изјавила да "Украјина заправо брани целокупан устрој међународног права". Попут ње, као трбухозборци, исте америчке флоскуле понављају готово сви политички лидери из земаља које су слепо подређене Америци.
Европа суштински не разуме Русију
Друга врста аргумената има везе с "правом на избор", основном слободом унутар сваког либералног друштвеног поретка. Као пример можемо навести изјаву Власте Јесеничник, дописнице словеначке јавне телевизије из Русије, за љубљански дневник "Дело": "Право сваке суверене земље је да одлучује о своји будућности, и Украјине и Словеније, која се својевремено одлучила у којим ће бити савезништвима. Русија свакако не може да одлучује о будућности Украјине."
Одмах можемо да уочимо да обе изјаве третирају Украјину на начин као што би третирале појединца унутар одређеног друштва. И ту је основна мана таквог гледишта. Односи у друштву утврђују се уставним и правним поретком који дефинишу закони. Ако дође до несугласица између двоје комшија, нормално је да ће то у крајњем случају решавати на суду, а не насиљем. На Западу, међутим, тврде да је Украјина једнака физичком лицу које има "право избора". Њена слобода избора је ограничена само слободом других земаља, па тако може самостално да бира свој "безбедносни клуб" – НАТО.
У Европској унији, која се заснива на идеологији либерализма и поштовању права, ова уверења су усађена у све поре друштва. Зато неразумевање Русије има тако дубоке корене. Ту се крије велика, трагична грешка Европе. Свет којим доминирају државе није исто што и уређено друштво.
Упркос међународном праву, у свету владају анархични односи. Реалистичка теорија међународних односа упозорава да на свету не постоји "ноћни чувар" и нема светске полиције која би одржавала ред. Зато све земље имају батаљоне и дивизије војника, али не и дивизије адвоката. Из истог разлога земље упозоравају своје суседе да је безбедност "недељива", баш као што је то чинила и Русија. И да стога наоружавање Украјине или улазак Украјине у НАТО није само "украјинска, већ и руска брига".
Ниједна земља која жели да опстане не би могла да поступи другачије од Русије
Из истог разлога у међународним односима не важи ни либералистичка флоскула према којој свака држава сама бира "клуб" коме ће припадати. То може бити тачно за вашег суседа у згради. У стварном свету, међутим, свака држава улазак свог суседа у неки "одбрамбени клуб" може видети као приступање мафијашком клану који је угрожава. Небројени су случајеви када су нови, тек настали савези услед којих је дошло до поремећаја "равнотежа снага" - водили у ратове.
Ако у стварном свету не можете да спречите претећи напад опасног савезништва тако што ћете поднети жалбу суду (у случају уласка Украјине у НАТО, био би неизбежан рат за Крим најпре између Украјине и Русије, а последично и Русије и целог западног војног пакта), онда је јасно да ниједна земља која жели да опстане не би могла да поступи другачије од Русије. Зато је позивање на "међународно право", на које се ослања словеначка председница, мањкаво, лицемерно и крајње недовољно.
Зато је и аргументација словеначке дописнице из Москве о украјинском "праву да бира" подједнако погрешна, лицемерна и преуска. Основни проблем Запада је убеђење да понашање сваке земље на свету, укључујући Украјину и Русију, мора бити једнако понашању сваког појединца у њиховим "правним државама", при чему занемарују да је међународно окружење суштински другачије од окружења унутар неке земље. Речником одлазећег европског министра спољних послова Жозепа Бореља, могло би се рећи да су Европљани насели лукавим Американцима и усвојили њихову погрешну процену да Русија у "светској џунгли" мора да поштује правила "европске баште" – иако се земље из те исте "баште", с Америком на челу, у свету понашају радикално другачије.
Осуде Русије због украјинског рата су стога не само лицемерне него и дубоко погрешне. Фундаменталну грешку Колективног запада добро објашњава амерички професор Џон Миршајмер, који наглашава да је данас дозвољен само "одбрамбени" (у складу са чланом 51 Оснивачког акта УН), "преемптивни рат" или рат из "превентивних разлога" (дакле када први нападнеш противника који се управо спрема да те нападне), те рат уз "дозволу Савета безбедности", док су "опортунистички" и "превентивни рат" формално – забрањени.
Погрешне паралеле између "слободних појединаца и слободних држава"
Али у стварном свету су и један и други понекад нужни. На пример, "превентивни рат" који покушава да спречи да потенцијални противник у блиској будућности угрози неку земљу, наглашава професор Миршајмер. Чак и "теорија праведног рата", на којој се заснивају данашње законске забране, дозвољава да у крајњем случају, када је угрожен опстанак државе, држава пренебрегне ограничења међународног права. А која би то држава чекала да се нађе на ивици колапса и тек онда реагује, пита професор Миршајмер и оцењује да "теорија праведног рата", коју заговара нарочито Мајкл Волцер, садржи огромну рупу. Јер када су у колизији међународно право и постојање државе – онда постојање државе мора да победи, тврди амерички професор Миршајмер.
Трагедија данашње Европе, како показује и пример Словеније, јесте што су сваким даном све сиромашнији европски савезници САД (због буџета испражњених у рату!) све склонији "необавезујућим споразумима" са Украјином, док у истом даху инсистирају на лажним – обавезујућим илузијама да Украјина може да баци Русију на колена. И да Украјина има иста права као слободан појединац у некој правној држави, те би свако "ограничавање њених права" било најгора могућа катастрофа за свет и Европу. И да зато Украјина, како каже словеначка председница, "заправо брани целокупан устрој међународног права". Што је не само грешка у закључивању него и лаж.
Положај појединца у матичној држави није исти као положај неке државе у свету. Ко повлачи такве паралеле, гради куле у песку и гура свет у пропаст. Што пре европски политичари то схвате и одустану од својих промашених илузија и погрешних паралела између "слободних појединаца и слободних држава", пре ће бити постигнут мир у Европи. И ни дан раније.
