Додела Оскара: Политичке поруке, одсуство неизвесности и један шмекер
Ништа нисте пропустили ако нисте гледали церемонију доделе признања Америчке филмске академије: славили су они којима је предвиђан тријумф, а најбољи документарац за Америку опет је дошао из - Украјине
Овогодишња, 96. додела Оскара није понудила ништа ново, а понајмање изненађења која су некада красила такозвани најпрестижнији шоу Америчке филмске академије, када је "Фатална несрећа" победила "Планину Броукбек", "Девојка од милион долара" фаворита "Авијатичара" или "Месечина" мјузикл "Ла ла ленд". Уместо тога, на сцени Долби театра у Лос Анђелесу славили су фаворити којима се предвиђала победа, чуле су се политичке поруке, али неке од њих нису наишле на одобравање славне публике.
У уводном делу доделе, емитован је инсерт из филма "Јадници" у којем јунак каже: "Желите ли да видите какав је свет заиста?" Ово питање није добило објективан одговор који се, реално, и не очекује са америчке стране. Оскара за најбољи документарни филм добио је украјински документарац "20 дана у Маријупољу". Наравно да се знало да ће тај филм тријумфовати чим је био номинован, као што би победио било који други украјински играни филм на тему Специјалне војне операције. Изненађујуће је да сем украјинског редитеља Мстислава Чернова Русију нико није споменуо у свом говору!
Иначе, међу пет номинованих за најбољи документарац био је и одличан филм "Четири ћерке" редитељке Каутер Бен Ханије (1977) која је осликала живот Олфе, Тунишанке и мајке четири ћерке, који осцилира између светлости и сенке након што су јој несталa двa најстаријa детета. Да би попунила то одсуство две девојке, редитељка ангажује професионалне глумице и поставља изванредан оквир како би открила причу о мајци и њеним наследницама. Понудила је све што треба - интимно путовање пуно наде, личне побуне, насиља, међугенерацијског наслеђа и сестринства, које доводи у питање темељ нашег друштва. Али то, очигледно, није довољно за позлаћену статуу.
Важан, важнији, најважнији
Русија је још прошлог пролећа јасно саопштила да неће слати своје кандидате за Оскара, свесна неравноправног положаја који би имали њени аутори. Али зато је Америчка академија јасно ставила до знања како вреднује своје чланове, филмске уметнике, глумце и сценаристе који су штрајковали 150 дана борећи се за ограничено коришћење вештачке интелигенције у продукцијама и већу цену сата рада.
Наиме, Америчка академија сећа се сваке године преминулих аутора између две доделе. Ове године, не случајно, десио се преседан. На почетку тог омажа емитован је инсерт из филма "Наваљни" који је прошле године добио Оскара за најбољи документарни филм. Америчка академија је ин мемориам преминулим колегама почела цитатом Алексеја Наваљног из тог филма, током ког се обраћа супрузи.
Да ли ово значи да је за Америчку филмску академију данас важнији руски опозициони политичар, који је прошлог месеца у затвору преминуо природном смрћу, од чувеног америчког редитеља Вилијама Фридкина, аутора класика "Француска веза" или глумаца Алана Аркина, Мајкла Гамбона, Ричарда Луиса, Рајана О’Нила и Метјуа Перија или певачице и глумице Тине Тарнер или прослављеног јапанског композитора Ријучија Сакамотоа који је музиком осликао ремек-дело "Последњи кинески цар" Бернарда Бертолучија?
Спуштен поглед
Тросатна додела није могла да прође ни без осврта на сукоб у Гази. Добитник Оскара за најбољи страни филм "Зона интереса" Џонатан Глејзер у тој потресној драми приказао је породични живот Рудолфа Хоса, команданта Аушвица, тик уз ограду ужаса у концентрационом логоу.
Пошто на платну ни у једном фрејму није показао ни логораша нити кап крви, током говора, овај британски Јеврејин је, спустивши главу са забринутом одлучношћу, прочитао говор: "Сви наши избори су направљени да бисмо размишљали и суочили се са нама у садашњости, а не да кажемо 'Погледај шта су тада радили, или боље речено, погледај шта радимо сада.' Наш филм показује куда дехуманизација води у најгорем облику. Она је обликовала сву нашу прошлост и садашњост. Управо сада, ми стојимо овде као људи који побијају јеврејство и холокауст који је отет окупацијом која је довела до сукоба за толико невиних људи, било да су то жртве 7. октобра у Израелу или актуелни напад на Газу. Због свих жртава ове дехуманизације - како да се одупремо?", запитао се Глејзер а његова дилема у Долби театру пропраћена је бурним аплаузом.
Тај исти – бурни аплауз изостао је када је водитељ церемоније Џими Кимел прочитао Трампов коментар на мрежи "Truth" у којем је навео да је најгори водитељ доделе и да би и то требало променити. Великог аплауза није било, овације су изостале, редитељ преноса је приказао само кисео осмех глумице Анет Бенинг. Значи ли ово да је холивудски крем сагласан са Трампом по питању Кимела или да можда више нема великих замерки на бившег америчког председника након четири године мандата Џоа Бајдена?
Узлет и пад
Вратимо се одсуству филмских изненађења. Тријумфовали су сви којима се победа предвиђала и то убија сву чар доделе ових награда.
Најбоља песма је из филма "Барби" коју је отпевала Били Ајлиш и то је једини Оскар за овај ружичасти филм. Оскаром за најбољи сценарио награђена је француска трилер драма "Анатомија бола" чиме је Америчка академија и званично потврдила да Холивуд пролази кроз још једну кризу идеја и добрих прича.
За најбољу глумицу проглашена је Ема Стоун у раскошним "Јадним створењима", филму који је имао најбољу шминку, костим и сценографију, док је афроамериканка Дивајн Џој Рандолф награђена за епизодну улогу у "Бартоновој академији".
Роберт Дауни Џуниор, холивудски миљеник са честим успонима и падовима у каријери, још једном је победио себе на најбољи могући начин и то на додели Оскара. Након што је скоро 15 година био Ајронмен у Дизнијевој франшизи "Осветници", овај шмекер глуме вратио се бољи него икад пре, освојивши награду за епизоду у "Опенахјмеру".
Овом делу Кристофера Нолана, иначе најцеловитијем филму прошлогодишње холивудске продукције, припало је још шест Оскара, међу којима и за најбољу режију и филм. Нолан јесте изнедрио најбољи филм 2023. године. Тросатни биографски филм о творцу атомске бомбе слика сав узлет и огроман морални пад научника који је веровао у исправност своје идеје, несвестан како може да буде (зло)употребљен.
