Како?

Седели смо на сунцу, она је имала наочаре а ја сам држао полуотворене очи. Гледали смо Хиландарску како се улива у Џорџа Вашингтона. Било је близу поднева, обавили смо много послова од јутрос, били смо у копирници, код нотара два пута и једном у пошти. Имали смо још времена до мог термина код зубара, па је био ред да се одморимо.

Нисмо били финансијски опремљени за кафану али и послужење из продавнице нам није скидало осмех са лица. Бројали смо колико ми је остало слајсева саламе и процењивали колико ће још лизалица пиштаљка да ради. Рекла ми је да ми је то други сок већ и да је доста за данас.

На семафору ка Бајлонију стао је паук, носио је чист црвени ауто, вероватно на паркинг у Дунавској. То је тамо где мора човек да однесе 100 евра да би му вратили ауто. Наравно, тај исти човек прво мора тај ауто да паркира непрописно, и то мора неко да примети, и онда оде 100 евра.

Она је довољно велика да зна шта је ауто, али не зна шта је паук, не зна шта је непрописно паркирање а ни шта је 100 евра. Ипак, то ми није сметало да јој кажем да се сваког јутра у неким креветима буде разни људи, па између осталог и радници Паркинг сервиса који возе и опслужују паука, полицајци који се возе с њима, а исто то раде и људи чија се кола после одвозе на те паркинге.

Питао сам је шта мисли да ли се одмах ујутру, чим људи отворе очи, зна чија ће кола бити одвезена. И како би се то уопште могло знати? Ништа ми није рекла, чекала је да наставим да причам, па сам наставио.

Рекао сам јој да је то могуће, јер ако бисмо за све људе, или бар за све возаче који ће тог дана сести у кола у овом граду, ако бисмо некако сазнали све о њима, али баш све, сваку ситницу, кад бисмо могли да знамо тачно, али тачно као смрт кад бисмо имали целе мапе њиховог доласка до тог јутра, онда бисмо, посвећени као што нас је драги Бог дао, знали бисмо тачно, именом и презименом бисмо могли да набројимо коме ће све бити однесена кола.

Знали бисмо који ток мисли би свакога од њих натерао да се непрописно паркира, знали бисмо ко не би имао појма да је непрописно, онда све оне који кажу ма одавде не носе, плус оне који морају да стану ту па шта буде и не бисмо заборавли ни оне све остале који се надају да неће баш њих.

А онда сам јој рекао да је најзабавније од свега оно што ће свако од њих помислити кад дође до места где је оставио кола, и кад кола тамо не буде. Једино што је можда забавније од тога је израз лица који следи. То је тренутак који свако ко има ауто памти, нарочито ако му 100 евра не расте на грани.

Показао сам јој како се бере 100 евра са гране и то јој је било најзанимљивије. Рекао сам јој да је такво време дошло да би било боље да на гранама расте 500 евра. То јој је било исто, а ја сам пожелео да и мени буде исто.

Гледала ме је као да треба да наставим да причам. Она воли да ме слуша како причам, не занима је шта причам, јасно ми је. Не знам да ли бих волео да се то икада промени. Онда сам јој рекао да кад бисмо знали све, баш све о свим тим људима, то би значило да знамо и све о свим другим људима, онда би нам све било јасно и смешно и тужно и само бисмо чекали да се деси све што знамо да ће се десити, а онда, шта бисмо онда, питао сам је, како бисмо онда живели.