Гост у кући

Први пут сам га видео на столу у дневној соби. Било је лето кад је почео да долази, или пролеће прошле године, нисам сигуран. Било је топло, тога се сећам. Прозори су нам били отворени и он је само почео да се појављује. Није имао како другачије да уђе него кроз прозор. Врата су била закључана, јер врата су закључана и кад смо код куће, а камоли кад нисмо. Налазио сам га у купатилу, кухињи, предсобљу и дневној соби. У спаваћој нам није био, бар не да ја знам.

Сад кад вам пишем ово, видим да мислим да је тај голуб мушко, али ко ће га знати. Мени ваљда тако делује јер долази сам на непознату територију, рачунам да осваја нешто, тражи храну или ново станиште, или већ нешто ново, а мени је то некако усађено да мислим да је то мушки посао. Дакле, не треба да ме узимате здраво за готово, можда је и голубица у питању.

Та особа нам се појављивала у стану током целог периода лепог времена прошле године. Први пут је, добро се сећам, први сусрет је био забаван, првих неколико секунди. Птица се појавила тамо где јој место није, на столу у дневној соби. Забавно је док човек не помисли на сва места на којима се та птица налази и на своје дете које не вади прсте из уста, а тим прстима прво додирне све што види. Осим тога, голубови изгледа каке непрекидно, бар овај наш је остављао трагове па смо знали где је све био. А био је свугде.

Борили смо се с њим на разне начине. Највише смо држали затворене прозоре, али ни то није решење, јер човек не може да живи са затвореним прозорима, знате и сами. Неко време сам му на симсу остављао зрневље помешано са љутом паприком, неко ми је то препоручио, али он је јео све. У прво време је избегавао комадиће љуте папирке, а после се навикао. Онда смо мислили да наручимо оне пластичне бодље, да их поставимо на симс, и стварно смо били близу тога, али никад их нисмо наручили. Нисмо ми ти људи. Кад је прошле године захладнело, голуб је престао да нам улази у каућу, па смо га мало и заборавили.

Дете нам је порасло од прошле године, као што и свако дете порасте током времена. Устала је јутрос из кревета, кренула у кухињу да узме банану, и вратила се до кревета и рекла нам да је неко ушао у кућу. Лице јој је било такво да није било никакве дилеме. Научила је да измишља и глуми, али овог пута је било јасно да је неко тамо. Питали смо је ко је ушао, а она нам је одговорила на српском – голуб. Она тренутно говори течно бар два језика, али кад пригусти – увек српски. Тако знамо који јој је матерњи.

Голуб је био у предсобљу, као да је његово, као да само није имао времена да долази. Гледао сам га, и кунем вам се, гледао је и он мене, гледао ме је као да се чуди што сам га заборавио. А нисам га заборавио, мада сам мислио да га више нећу видети. Прошле године, то док је било топло, тражио сам начине да га се решимо, звао сам стручњаке који су имали разне предлоге, али кад је захладнело, није га било, па смо мислили да је проблем решен. Он очигледно није мислио да има проблема.

Голубу лако да уђе, али да изађе...

Отерао сам га, као и свих претходних пута, метлом кроз прозор од купатила.То не иде лако, сваки пут ми делује као да неће успети, он се тешко сналази у затвореном простору, лако му је да уђе али му је, очигледно, тешко да изађе, али увек некако изађе.

А онда је освануо данашњи дан. Све је било у реду, мама и ћерка су отишле, једна на посао а друга у мешовиту јаслено-вртићку групу, а ја сам остао код куће јер најчешће од куће радим, али у неком тренутку сам морао код зубара, и отишао сам. На шпорету сам оставио да се лагано динста јунећи рибић. Нисам оставио упаљену ринглу, искључио сам је, али те рингле остају топле дуго, и таман зраче топлотом толико колико је потребно да ја завршим код зубара а да се рибић динста споро, док се не вратим и поново укључим ринглу.

Јесам оставио прозор притворен, јер кува се нешто, нећу да нам се гардероба напије тих мириса, али то је наша кућа, имамо права да отварамо прозоре како год нам се прохте. Ипак, јасно вам је, кад сам се вратио, голуб је стајао на шерпи у којој се динстао рибић.

То ми је било превише, мада не знам шта сам очекивао. Ипак, побеснео сам. Дошло ми је да га убијем. Имао сам и план, морам да вам признам, одавно. Да преко њега пребацим пешкир, да га заробим, па да пешкир с њим убацим у црну кесу за ђубре, и онда, шта онда, онда да лупим кесом сто пута о плочице и да мртву птицу однесем у контејнер и да је више никад не видим, јер знате и сами, кад је неко мртав, више нема шансе да вам се појави у кухињи, а ни у једној другој просторији.
Међутим.

Нисам га убио. Нисам ни покушао. Нашао сам му милион оправдања зашто је ту, па ја да сам било која птица и да осетим да се негде у близини динста јунећи рибић, и још да је с белим луком и босиљком, да је у шерпу убачен комад домаћег путера, с ових десет прстију направљен, да је ту и бибер из Тасманије, да да из Тасманије, па ко би ме задржао. Сигурно не неки неодлучни убица.