Добро јутро

Није ми се ишло, имао сам много посла у Београду, а тамо на планини, тамо нисам био неопходан, све је то тамо могло да се уради без мене. Одлагао сам да се одјавим од тог пута, сутра ћу, сутра ћу, и онда је сутра дошло и нашао сам се у комбију који нас је возио на планину.

Кренули смо после подне, да бисмо увече били тамо, јер рано ујутру су нам почињале обавезе. У комбију сам размишљао како то да се ту налазим, како сам успео да и не покушам да избегнем овај пут. Онда је неко извадио флашу домаће ракије и ја сам рекао да нећу да пијем, него хоћу само да помиришем каква је. Била је одлична, шљива прављена као да је некоме живот зависио од њене питкости. Купили смо успут флашице хладне киселе воде, а ја сам пио као да сам једва дочекао.

На планину смо стигли увече. Снег је падао а ми смо се радовали јер нам је за сутра био потребан. Како смо се истоваривали из комбија, како смо изнели сву опрему и сложили је тачно према предвиђеном распореду, како нико није пао и ништа се није разбило, ни данас никоме није јасно. Били смо усаглашени и прецизни, као што само пијан човек може да буде.

Истуширао сам се хладном водом пред спавање, натерао сам се. То је једна од ствари које радим, натерам се у хладну воду, где год да је има. На планини је вода прехладна, док прође кроз цеви ко зна на којој је температури, после 30 секунди почне да пече кожа, а онда, ако је човек пусти толико и преко главе, глава почиње да трне. Ипак, после тога био сам бар пет минута трезан, а онда сам утонуо у сан праведника.

Ракија је била толико добра да сам пред зору кад ми је звонио аларм морао да се присетим да сам стварно јуче пио. Глава ми је била бистра као планински поток. Пожелео сам да сам код куће, опет сам се питао зашто нисам избегао пут. Напољу је још био мрак, и није се разданило ни док смо доручковали, јер то је и био план, да пре зоре изађемо. Све је ишло по плану.

Хладан ваздух пресекао ме је, као да сам тек допутовао. Дуго нисам осетио хладан јутарњи планински ваздух, годинама. Снег није падао, свеж и сув шкрипао нам је под ногама, било је ведро, сунце још није изашло, рудела је зора. Кренули смо, прво мало пешке, па санкама, па онда опет пешке.

Попели смо се уз једно брдо и тада смо видели Сунце које излази. Нисам знао да ћу на врху тог брда, у најави сунчаног дана, осетити такав мир. Сви смо застали, нико није ни уздахнуо, нико се није окренуо да погледа онога поред себе, а сви смо видели то што смо видели. А то није било ништа посебно, само се Сунце издигло изнад хоризонта, као што се то дешава и сваког другог дана. До тада је било светла, али тада је бљеснуло, снег је добио нову белу боју и очи су ми се напуниле сузама.

Светлост се разливала у нијансама жуте и црвене, сенке су постајале тамније, бојила се долина испред нас, ми смо мало стајали а онда смо наставили као да се ништа није десило. За тих неколико тренутака одморио сам се, неки терет за који нисам ни знао да постоји, пао је са мене.

И после, док смо одлично извршавали задатке које смо имали, и док смо се спуштали низ празне падине на скијама и бордовима, док смо вриштали на недирнутом снегу, и док смо се увече грејали и паковали за повратак, док смо причали како нам је добро било, све је имало утишан тон, све је нестајало у миру једног обичног изласка Сунца.