Трећи светски рат

Не могу да избегнем да знам оквирно шта се дешава, али генерално, немам појма. Много ми је боље, јер све те вести ме узнемиравају, нисам приметио да имају било какву другу функцију, осим да ја после њих будем узнемирен. Није да ја не волим да будем обавештен, али то нису стварно вести, то су гомиле информација које служе да нас побудале, али добро, нисам о томе хтео да вам пишем, али некако сам забасао на ту територију.

Хоћу да вам пишем о томе да сам налетео, игром случаја, током наизглед безазленог претраживања свог инстаграм профила на видео из једног супермаркета, сад од пре неки дан, ћевапи су били на снижењу. Мислим да су били 320 динара за килограм, али немојте да ме држите за реч. Ако је стварно тако, то јесте јефтино, мада чудно је да су јунећи ћевапи, а да толицко кошта килограм, али опет, свако има права да продаје било шта по било којој цени, свако има неку своју рачуницу, нарочито мултинационални конгломерати. Њихове рачунице сигурно нису ту да би нама нешто било боље, али тај видео ме је обузео.

Прво сам пожурио да га склоним са екрана, па сам помислио чекај да видим до краја, па онда нисам могао да престанем, одгледао сам га до краја, а онда сам га пустио да се врти поново и поново, јер то тако иде ако га не прекинем.

Прво, тај снимак нам омогућује, као и сваки други видео снимак, да се осећамо као да присуствујемо нечему иако нисмо присутни, што је стварно фантастична могућност. Овај  снимак ми је омогућио да се осећам као да сам одмах до замрзивача с ћевапима.

Кључно место на снимку има госпођа која се пресамитила преко ивице замрзивача и покушава да узме што више паковања ћевапа. Она није у паници као остали око ње, она се гради да себи обезбеди маневарски простор како би могла рукама да захвати што више паковања ћевапа. Паковања су се изгледа, од хладноће, залепила једна за друге, а оно што је најважније, и за зидове замрзивача, што отежава маневрисање, али госпођа је снажна и бори се за свој простор. Мирна је, иде јој, око ње се отимају, гурају је, али она има свој циљ и њему се неумољиво приближава.

Ипак, људи око ње успевају да дохвате понеко паковање, нарочито сам запамтио једног господина у зеленој јакни, он је искористио вакуум у једном тренутку и из замрзивача извадио једно паковање лако, као да нема никога около, то је био предиван тајминг, он као да је био сам, пришао је и узео, једноставно, за њега нису важила правила отимачине, односно он их је превазишао као песмом, као у математици кад неко нађе елегантно решење проблема, и одшета као цар. Није било дриблинга, није било потребе за тим, само прави човек на правом месту у право време.

Чула се радница која је упозоравала да је дозвољено узети највише три килограма, и питала на шта све ово личи. Није она питала на шта личи та ситуација у социолошком смислу, она је питала на шта личи у контексту њене смене, и њеног конкретног задатка, а то је да све иде по правилима.

Али кад су људи гладни и сиромашни, и кад им неко стави у замрзивач јефтино месо, контекст њене смене и правила која треба поштовати, далеко су поштеном човеку као Малдиви у фебруару или највећи розе дијамант на свету који ће ускоро бити продат на аукцији у Њујорку.

Госпођа која је градила простор онако професионално узела је четири килограма, ко зна да ли ће јој на каси дати да прође с тим, али знајући како је одлучна, рекао бих да је ништа неће зауставити. Осим тога, рачунајући на њене способности у простору, могла би све да им узме и да ништа не плати.

Видео је, наравно, имао и коментаре. У коментарима је речено све што може бити речено, и све што не сме бити, и све што има било каквог смисла и оно што нема никаквог.

Анонимни коментари су највеће зло интернета. Анонимност је пошаст која отима душу. Шта је све човек спреман да изјави кад не мора да се потпише, па то је стварно слобода од које се морамо клонити. Оданде нам нема спаса, ако је спас уопште оно што нас занима.

Не кажем, има духовитих анонимуса, умирао сам од смеха, али само кад заборавим да је то мач који нам сече главе, изнова и изнова, мада можда баш и због тога. У сваком случају, смејао сам се а плакало ми се. Рекли су да су то све ови или они гласачи, гадили су се гладне сиротиње, неки су се дивили моћима грађења простора, процењивали су квалитет тих ћевапа, желели су купцима све најгоре, помињали су бомбардовање говорили су да нас нису довољно  бомбардовали и било је и оно што увек мора да буде – ко изађе последњи нек угаси светло.

А шта сам ја мислио? Ево шта сам мислио. Сећао сам се да, кад се крајем осамдесетих година отворио први "Мекдоналдс" ресторан у Београду, на Славији, тамо је био ред, и то не мали, био је кркљанац, вириле су руке и ноге, људи су се гушили, било је пуно обезбеђења на улазу, момци су организовали народ који је хрлио ка "биг меку", и ево да вам кажем из прве руке, неко из обезбеђења је био приморан да каже: "Прво жене и деца". Онда, сећам се редова за камате код Дафине и Језде, и тамо се градио простор, а није била сиротиња у питању. Помислио сам, можда ми само волимо да се отимамо.

А онда, налетео сам на коментар који опомиње да је у току ускршњи пост и с традицијске стране оптужује гладне да богухуле. Е ту су ми се пријели ти ћевапи као што ми се никад нису јели, хтео сам живе, онако смрзнуте да их једем. Пало ми је на памет да трећи светски рат тачно ту почиње, поред замрзивача с ћевапима, у отимачини, а прва бомба ће бити активирана у анонимним коментарима.