Немања

Имам тетку у Ужицу У ствари, имао сам. Сад имам сестру од тетке и сестриће. У Ужицу сам био и у војсци, почетком деведесетих, и онда негде средином деведесетих, не сећам се тачно кад али мотао сам се по Ужицу и завршио на једној од утакмица Слободе. Не сећам се ко ме је одвео, сигурно неко с ким сам се тада дружио.

Тад сам први пут видео Немању Видића. Ја сам тада имамо двадесет и нешто година, а он десет мање, није имао ни петнаест. Знам да ми је тај неко ко ме је довео рекао да видим како игра дечко. Ја нисам никакав стручњак, најдаље могуће сам од тога, али видео сам како игра тај дечко. Не знам ни да ли је играо у одбрани, давно је било, сећам се само утиска који је на мене оставио. Висок, мршав, храбар и паметан.

То бих све заборавио да га после тога нисам видео у Звезди, али видео сам га. То је било неколико година касније, опет случајно, јер нисам ја неко ко редовно иде на утакмице, опет ме је одвео неко с ким сам се тада дружио. Препознао сам га по покретима, а онда и по храбрости и памети. Питао сам да није овај дечко из Ужица, рекли су ми да јесте. Сећам се, после сам чуо с мамом која ме је питала шта има ново а ја сам јој рекао да је неки дечко из Ужица дошао да игра у Звезди и да много лепо игра. Мама ме је питала зашто њој причам о фудбалу и фудбалерима а ја нисам знао зашто, то ми је ваљда била најважнија вест у том тренутку. После је мама сто пута препричавала то другарицама.

Како сам ја старио, нормално, старио је и Немања. Ја сам стално био поносан на њега, и сад сам, мада немам никаквог разлога да ја будем поносан, али јесам и ту нема шта. Гледао сам га како игра кад год сам имао прилику и никад нисам стрепео како ли ће да одигра. У мојој глави он никад није погрешио, мада је сигурно ко зна колико пута погрешио, али ја се тога не сећам, и колико год да се трудим да се сетим, не сећам се.

Било ми је чудно кад је из Звезде отишао у Спартак из Москве, не знам, очекивао сам другачији трансфер, мада опет, било ми је и океј да игра у Русији. А онда је дошао Манчестер Јунајтед. Много сам се обрадовао, било је да ће да иде у Италију, не знам сад тачно у који клуб, а ја сам Бога молио да се нешто деси па да не оде у Италију , никако у Италију мислио сам, и онда се десио Манчестер. Мислио сам да је Енглеска за њега обећана земља.

И онда, сећам се, потписао је пред једну Нову годину, и онда се чекало да добије радну дозволу. У ствари, не знам да ли се чекало или сам ја чекао, била је нека пауза између потписивања и добијања радне дозволе, можда и само неколико дана али ето, приметио сам је, и проживео, јер мислио сам да потпис и дозвола иду заједно, али ето тада је морало да се сачека неколико дана.

Стрепео сам јер ту ништа није зависило од њега, он је своје урадио, а ово су биле неке околности на које није могао да утиче. И онда знамо као је човек играо и шта је тамо урадио. Пријала му је та Премијер лига, а и он њој.

После, док је играо у Интеру, то сам доживљавао као припрему за пензију, али и тада сам пратио шта ради. Два пута сам му честитао рођендан, оба пута на сајту Манчестер Јунајтеда. Нисам га никад упознао и не знам никога ко га познаје, а опет, мислим да ми је много помогао у животу.

Гледати га како игра, како беспоштедно ради свој посао, како гради каријеру и како се понаша у свим ситуацијама, за мене је била школа, он ми дође као успешан млађи брат од кога се учи. Он је у Енглеској окарактерисан као но нонсенсе одбрамбени играч. Не знам за бољи опис тога како је он играо на својој позицији. Но нонсенсе.

А сад сам проживљавао с њим и ову кандидатуру за председника FSS. Откуд знам, чим сам чуо за то, у исто време сам се одушевио и унапред разочарао.

Знао сам да неће бити ништа од тога, јер не може, јер шта ће нама но нонсенсе председник FSS.