Градски парк Скопље

Јутрос сам поранио у градски парк да видим кога има. Ево кога је било
Градски парк Скопље© Christopher Furlong/Getty Images

Прво сам угледао њих две на ливади поред једног багрема. Младе, не преко 25 година.

Једна седи, друга је на ногама, вежба таи чи чуан. Обе су насмејане и причају. Изгледа као да је ова што седи инструкторка, она више говори, али не чујем је. Показује рукама а ученица прати. Плеше у чарапама по трави, делује вешто. Изгледа као да нежно изводи кате, као да нешто црта по ваздуху.

Покушавао сам да замислим да јој шаке остављају траг неке боје у простору. Замишљам да оставља светло плаво али не могу да ухватим облике, компликовано је у три димензије, па онда замишљам у две димензије и лакше је, прво је везала неколико кругова, онда је повукла две линије под углом од 90 степени, па још две, и онда је то била слика у чијем је центру била инструкторка, гледано с места на коме сам стајао, јер само с таквог места човек и може да види нешто, с места на коме је.

Девојка у слици, инструкторка, наслоњена је на дрво и сунце јој иде у очи, а она их је скупила па изгледа као Кинескиња, што је у овој ситуацији прикладно. Онда је из ранца извадила кока колу и то ме је пријатнo изненадило, јер као није нека искључива, него може да се вежба али може и мало газираног сока да се попије. Кад је попила, устала је, па из дугуљасте торбе извадила мач, метални, не превелики, али не ни бодеж, с црвеном кићанком на рукохвату. Почела је маше мачем, изгледа да је почињао следећи сегмент тренинга и то ми је било превише, таи чи ми је био доста.

Осим тога, стазом поред њих наилазио је млади пар. Она је за данас изабрала да буде сва у беж тоновима, осим браон великог кожног шанел каиша. Знак јој је заузимао велики део стомака, баш велики знак, а она није мала жена, него здрава, велика особа. Мушкарац ју је држао под руку, она га је водила, он је бар двоструко мањи од ње и био јој је весело препуштен. Стали су поред колица с којих се продају сладолед и сокови. Он је узео цеђени сок а она три кугле сладоледа с шареним мрвицама. После се испоставило да је и сок за њу, он га је само чувао док она не поједе сладолед. Не зна се ко је више уживао, она док је јела сладолед или он док ју је гледао како то ради.

Кроз мене је протрчала група деце за којом је протрчала група мајки. Два Црнца радила су трбушњаке, један другом држали су ноге. Отац и син прошли су поред мене, обојица са слушалицама на ушима. Нису се гледали, ходали су један поред другог. Гледао сам их док сам могао да их видим али нисам могао да закључим да ли слушају исто. Ако бих морао да погађам, рекао бих да не.

Нисам доручковао и почео сам да осећам глад па сам бацио поглед преко такси станице, мислио сам да ли су по кафанама у близини спремни. Хтео сам да доручкујем нешто што се иначе једе а ручак, нешто кувано.

Међутим, по низбрдици на улазу у парк на тротинету се спуштала девојчица. За њом је трчала мама. Девојчица је брзо возила за своје године и мами је то било јасно, па је покушавала да све време буде уз њу, али није успевала, а мала се стално враћала и поново и поново се спуштала, па је мама на крају само стајала на крају низбрдице и надала се најбољем. То се на најбољи начин завршило, сладоледом са шареним мрвицама, једном куглом.
Онда су се полако спуштале ка језерцету, селе су на клупу на обали и гледале патке и корњаче.

На једном острвцету биле су две патке, на другом две корњаче. Кад је појела сладолед, девојчица је почела да дозива патке. Патке нису долазиле па је мама из кесе извадила ђеврек, дала комад девојчици, а ова га је кидала и бацала у језерце. Дозивала је патке – Патке, патке, дођите.

Патке нису долазиле, сунчале су се. Мама је то и рекла – Не могу сад да дођу, сунчају се. Девочица је онда вриснула и бацила све што јој је остало од ђеврека у воду. Патке су то чуле, а и виделе су изгледа велики комад хране, и дошле су. Е, то је вредело видети, мала је била срећна као што само деца могу да буду срећна, а патке су јој се одужиле кореографијом око ђеврека који је нестајао у њиховим кљуновима. На остатке су се скупиле рибе. Мала је била у трансу.

Онда је радник комуналног предузећа укључио машину за сечење бетона и почео да ради свој посао. То је био звук који нисмо очекивали овог јутра, ни сви ми који смо били свесни једни других, а ни птице у крошњама на које нисмо обратили пажњу.

Прво сам их чуо, а онда их угледао како се огледају на површини воде. Пролетеле су кроз рибе, преко патки, испод мостића, преко такси станице и булевара, можда баш у једну кафану ту близу. Ако су селе у башту, а ја никако не могу да будем сигуран да нису, јер то што нису никад селе у кафану и наручиле нешто, не значи да то нису баш овог пута урадиле. Е па ако јесу, препоручио бих им, у тој кафани, по шкембе чорбу и једну порцију дроб сарме да поделе. Али пре свега по једна хладна жута лозова ракија.

image