Идемо на море

Низ степенице, кроз капију зграде, преко две улице и једну градину, до вртића. Уз степенице до врата са прозорчићима. Тамо увек застанем, хоћу да гледам своју ћерку с децом, док не зна да је гледам, занима ме како се понаша. Да је гледам док не зна да је гледам, то је велика привилегија, лако ми је да се осећам супериорно скривен.

Мало ми је и непријатно, шпијунски се осећам, нечасно, као да присуствујем нечему непозван, као што и јесам. Нарочито што планирам да сазнања добијена на тај начин користим у нормалном животу, правећи се да је нисам шпијунирао, правећи се луд. Ипак, вирим.

О томе увек мислим, осуђујем себе и правдам се самом себи. Колико само има ситуација, колико могућности да шпијунирам своје дете, нарочито док је оволико мало, али кад се навикнем, вероватно ћу наћи начине да је шпијунирам и кад буде велика. Да ја процењујем шта је у реду а шта није. Наравно, све за њено добро. Јер ја сам старији, проживео сам свашта и квалификован сам за процену.

Срамота ме је. Ипак, вирим.

Онда је васпитачица прозове, каже јој дошао је тата, и она ми се залети у загрљај, незнајући да сам шпијун. Све су то безазлена шпијунирања, говорим себи док је грлим.

А онда смо кренули кући, и кад смо ушли у зграду, дошло је до тога да сам јој рекао да смо уплатили море. Рекао сам јој – Идемо на море у Грчку, све смо средили. – Окренула се ка улазним вратима зграде и покушала да их отвори. Још је преслаба за то.

Рекао сам јој – Куда? – Рекла ми је – Па идемо на море. Како ми је уопште пало на памет да јој најављујем нешто што се неће десити одмах? Ко сам ја да је шпијунирам? Шта значи за месец дана? Ништа.

После тога смо се попели кући, она је заборавила море, али ја нисам. Опет ме је било срамота.

А сутра, нисам јој ништа рекао, мада сам знао да се број дана до нашег одласка на море смањио за један. А опет, знао сам да не можемо одмах да кренемо, па сам ћутао. Добро, научио сам нешто.

Тог дана, сутрадан, све је имало другачији тон, све што се дешавало за мене је имало лице данашњице. Пазио сам да мислима не побегнем у будућност, ни да се, не дај Боже, враћам у прошлост. Пазио сам да не мислим о мору, јер море је било далеко иза капије наше зграде.

Цео дан ми је био ту, на длану.

На путу који ме је водио преко пијаце, видео сам, као и сваког јутра, човека који између паркираних аутомобила, на три гајбице слаже ствари које још једном нико неће купити. Главну улогу на ти гајбицама игра књига с насловом – Увијек лијепа. – То је књига с мање од сто страна, с тврдим корицама. На насловној страни су затворене женске очи.

После сам на Тргу Републике, гледам ка Француској, а тамо, на семафору, мушкарац је на тротинету, стоји на семафору, на глави му је мат црна кацига, има кожну јакну, кожне панталоне и црне патике. Као да му је неко отео мотор и у замену му дао тај тротинет. Ипак, озбиљан је, а ја бих очекивао да нам се свима пожали, да нам каже да му је неко отео мотор, али не, он мирно чека зелено на семафору.

Док идем ка кући, гледам своја посла, не примећујем људе око себе, ипак, неки ми се јављају. Виде да сам у свом свету али позову ме по имену, и поздраве ме. То се деси бар два пута на путу до куће и обрадује ме, осетим се као човек вредан поздрава.

Код куће сам, време је да попијем терапију. То су неке капи које су ми стручњаци преписали, једна по једна се отимају из својих флашица и упадају у воду свеже сипану у шољицу за еспресо. Боје воду својим лековитим зеленим нијансама. Горке су, сигурно лече. Полако капљу, треба времена док се преписана терапија спакује у шољицу. А да сам мува, као ова што ми лети око главе, зујалица, да сам она, не би ми пријало да чекам да све то искапље, то би ми била тридесетина живота, на пример, или стотридесетина. Да сам мува, не би ми се исплатило да чекам све те капљице.

Онда мува излети кроз отворен прозор, ја попијем све капљице и обећам себи да више никад нећу никога да шијунирам, а нарочито не своје дете.

Ево видећете.