Били Реј

Јуче је падала киша, од јутрос сам скоро први на том путу. После једног пса, очигледно, и једног јахача на коњу. Те трагове јасно видим. Из прве трагови потковица нису били јасни, јер су били отиснути на осушеној земљи, али како сам напредовао, земља је постајала влажнија, а трагови јаснији. Коњ се кретао у једном правцу, а пас је јурцао напред назад, клизао се на све четири ноге и повремено упадао у њиве. У њивама је остављао трагове улегнутих изданака неке пољопривредне културе која се гаји у Бачкој, а о којој не знам ништа.

Не знам скоро ништа о томе. Знам да постоје пшеница и соја, кукуруз и такве ствари али не препознајем их док не стигну до плода, а неке ни тада. Препознајем их у продавницама, у кесама или џаковима. Овде сам странац у патикама са златним штрафтама и чарапама за трчање, и шушкавцу с капуљачом. Моје беле зимске ноге носе ме кроз пролећне њиве о којима не знам ништа.

А да сам се родио у Аустралији, као изданак велике земљопоседничке породице, знао бих све, јахао бих по непрегледним пространствима наших поседа и проверавао бих да ли је све у реду. Знао бих сваку биљку, сваки дашак ветра би ми значио нешто, по мирису бих знао кад ће киша и то би ми било смешно и да помињем као знање. Пољопривредне културе би ми биле најбоље другарице, знао бих птице, да сам се тамо родио знао бих кад ми нека нова птица долети на ранч, и лепо бих је угостио, овлашним погледом и комплетним игнорисањем, да ради шта јој је воља, али да зна да сам је приметио.

Тамо, у Аустралији, звао бих се Били Реј, немојте сумњати у то. Не бих морао ништа да стекнем, све би већ био стечено, мој задатак би био да ништа не покварим, да ствари остану онакве какве јесу, и ја бих тај задатак извршавао минуциозно, ако ми дозволите да се тако изразим. Једино што би могло да се каже о мени било би – Овај дечко Били Реј је прави човек на правом месту. Не зна много, али то што зна, ту му нема равног.

Али ја нисам Били Реј, што не значи да ми некад драги Бог неће дати и ту улогу. Патике су ми отежале, земља је све влажнија и блато ми се лепи за ђонове. Нисам то очекивао. Као да сам могао нешто и да очекујем, јер за очекивање је потребно бар неко предзнање, а ја га немам.

Угледао сам два зеца. Нисам одмах био сигуран да су зечеви. Имали су дугачке задње ноге, кретали су се као зечеви, онако како ја замишљам да се зечеви крећу по њивама, али нисам могао да будем сигуран. Били Реј би их само окрзнуо периферним видом и знао би све о њима.

У равници је све другачије. Зечеви су ми били релативно близу, толико да могу да их угледам, али довољно далеко да нисам сигуран да су то баш они. А онда сам наишао на дрвену конструкцију у сред тих њива. Нисам је приметио из далека јер сам гледао зечеве, нисам је приметио јер сам морао да гледам у своје тешке патике и да пазим где ћу да згазим, да се не повредим, јер то је земља, не може да се не гледа, тренутак непажње је довољан да искренем зглоб и чекам ту без домета на телефону да ме нађе неко, беспомоћног.

Конструкција је предвиђена за лов, на зечеве рекао бих. Попнеш се и видиш далеко. Нанишаниш, пуцаш, и ћао зече. Стара је, оронула, неупотребљива, али стоји као спомен из старих дана. Пуцало се одатле, нема сумње.

Док сам се враћао у село, бара поред које сам прошао у доласку добила је трагове по својој површини. На површини воде били су, не мак'о се, трагови као да је неко ходао по води. Рекао бих да је то био пас, по облику тагова, али можда су били и зечеви. Највероватније је то само неки феномен при коме се трагови на земљи, кад се та земља испуни кишницом, оцртавају на површини воде, јер, као што сви знамо, тешко је ходати по води. Али, што би рекао Били Реј – Може да изгледа тешко кад први пут покушаш, али из прве је све тешко.