Аеродром

На београдском аеродрому нисам био сто година. Пролазим често ауто-путем поред њега, али да одем стварно, по некога или да путујем, то не. Сигурно се пет година нисам појавио тамо. А ево, пре неколико дана сам имао разлог. Жена и ћерка су ми се враћале с пута, ћерка је први пут летела авионом, а ја од тог узбуђења нисам стигао да се сетим колико дуго нисам био на аеродрому, све док нисам кренуо по њих. А кад сам кренуо, сетио сам се прича да је аеродром сада градилиште.

Срећом, имам сто година, па сам кренуо на време, урачунао сам време за све непредвиђене догађаје, па ево, испоставиће се и за то да је аеродром градилиште.

Била је недеља, сунчан дан.

Сетио сам се и да је мој друг један од пројектаната новог аеродрома, па сам га позвао из кола. Све ми је објаснио. Он је мени раније слао и фотографије тих радова и неке своје цртеже, и ја сам то гледао и коментарисао али ето, док нисам кренуо тамо, нисам се сетио тих радова.

Паркирао сам се у тој гаражи коју ми је препоручио. То је најдаље од сваког другог паркинга који човек може да нађе тамо, али добро, мислио сам се, Филип зна. Оно што ми је деловало далеко, испоставило се као близу кад смо одлазили, али до тог дела још нисмо стигли.

Све је лепо обележено, скоро да човек не може да погреши, важно је само да зна да ли одлази или долази, и онда му знаци све кажу. Једино што је све прашњаво, колоне аутомобила вијугају између багера и жичаних ограда, а људи у том колоплету делују као да би требало да буду збуњени, али нису, јер све је јасно куда треба да се крећу, да поновим, ако знају куда су кренули.

Чим сам се докопао улазних врата аеродромске зграде, заборавио сам на прашину и багере. Оно што су урадили, лепо су урадили. Врата се нечујно отварају, дихтују, спољни свет остаје само у очима, кроз чиста стакла преко целих зидова, и у сећањима. Мирише на ново, за почетак на мешавину цемента и лепка за плочице, тако сам проценио из прве.

Доласци су на минус један, чекирање за одласке на нули, а одлази се са плус један, тако ја зовем те нивое, нисам проверио код Филипа. Прво сам отишао на доласке, нашао врата кроз која треба да се појаве они које чекам, изабрао позицију на којој ћу бити и на екрану видео да им лет касни 34 минута. Добро. Имао сам времена да видим шта се дешава по целој згради.

Замало да кренем у Лондон

Чекирање за одласке делује мало хаотично, мада можда је то сад тако свугде, не знам. Ред се као глиста увија испред шалтера на којима су девојке изнад којих су екрани са фотографијама и именима градова за које се лети, за које може да се лети. Глиста је састављена од свих врста људи, ја сам приметио бар четири расе, људе у оделима, бекпекере, мушкарце у мајицама на бретеле, неки с коферима као да се селе, неки празник руку, и једна госпођа у белој хаљини, скоро венчаници.

На сваких око пет минута, између свих њих и шалтера прође девојка и узвикује имена градова. Париз, Лондон, Минхен, Тиват, Ајндховен, Валенсија! Тако је викала једног пута. То она прозива људе који путују у те градове да крену преко реда јер су авиони спремни. Као у великом Максију који има више каса а један ред, па касирка виче да приђете каси, само што овде зову у Лондон, ако сте тамо кренули.

Дошло ми је да се јавим за Лондон, али рекох куд ћу без жене.

Тамо, на одласцима, човеку су некако ближи сви ти градови, знам да то нема везе с мозгом, али сами ти спискови по зидовима и чињеница да авиони полећу одмах ту поред, чини их ближим, мада је јасно да се не може без карте у авион, а ни без визе у Лондон, али ипак су ми ближи. Не могу да кажем ни да умирем за путовањима, али ближи су, како год окренем. Можда би нам у Ајндховену било најбоље.

Попео сам се на плус један да видим пасошку контролу, онако, да не буде да је нисам видео. Ништа посебно, чисто, уредно. Видео сам групицу пилота и стјуардеса. Стјуардесе су стварно тип-топ, а и пилоти, мада су ови били необријани.

Онда сам сишао на доласке и прво што сам видео је девојка која трчи с кофером који вуче иза себе, онда испред дечка испушта кофер и баца му се у загрљај. Он је загрли, подигне је мало од земље и врти се у круг, с њом која лети око њега. Она је у фармеркама и белој кошуљи са заврнутим рукавима, он је у фармеркама и белој мајици с кратким рукавима. Кратко су се пољубили и онда су се дуго грлили.
Наслонио сам се на зид десно од врата кроз који ће њих две ускоро изаћи. План је био да чим се појаве кратко звизнем, да ме тако одмах угледају. Тако је и било.