Шолта

Вече није наговештавало да ће јутро бити тако мирно. Мени није, био сам убеђен да ће бити ветра и да неће бити услова да испловимо. Али то је била моја прогноза. А његова прогноза, мог пријатеља и учитеља који не воли да му се име помиње по новинама, била је тачна. Рекао ја да ће бити мирно, да ће бити уље на води и да ће бити идеално за још један цео дан на води, и у мору.

Испловили смо мало пред зору. Море је било од стакла, било је мирно и тихо, цео се свет отварао испред нас.

Његов чамац дугачак је седам и по метара. Дозвољено га је звати брод, бродица и барка. Кад се човек званично изјашњава о том пловилу  треба да каже овако – пластична пилотина с кабином, с дуплим командама, плотером, сондером, јацером, кухињом и спаваоном.

С те барке рибало се на све начине. Једноструким мрежама стајалицама, троструким једноподним мрежама стајалицама, вршама, повразима, повлачним повразима, стајчим парангалима и остима. Ипак, то се више не дешава.

С те барке пеца се штаповима и врше се зарони с харпунима. Осим тога, врше се и зарони с пријатељима почетницима, као што сам ја, и њих се учи да роне и дозвољава им се да присуствују пецању и лову рибе харпуном у зарону на дах.

Зарон на дах је активност која је заокупила моју пуну пажњу и овог лета, односно онолико дана овог лета колико су ми драги Бог и моја још дража породица дозволили.

Барка је секла мирну површину мора, клизила је с нама на њој скоро не правећи таласе. Не знам како је то могуће, ваљда је до конструкције. Питања те врсте више не постављам јер на њих не добијам одговоре. Све што се не тиче конкретне активности којом смо кренули да се бавимо, није битно, тако ми је више пута речено.

Кад увече седимо, једемо и пијемо и причамо, онда може све, јер је то време за све, кад идемо да ронимо, онда је то време за роњење, и онда не може ништа осим роњења.

Роњење на дах. За мене само роњење, а за њега роњење и риболов. Он је с харпуном, а ја без. Обојица имамо пераја. Он је у води толико слободан да је грехота што нема шкрге, једном сам му то рекао. Рекао ми је да га шкрге не занимају, занима га да има плућа и држи дах под водом… Наравно. Да га занима да има шкрге, имао би их.

Прво што сам морао да научим и што сам морао небројено пута да поновим, био је одговор на питање – Кад човек треба да рони сам? – Одговор гласи – Никад.

Нисмо се мрднули даље од тога док нисам сигурно сто пута дао тај одговор. У прво време имао сам разне идеје и смишљао сам разлоге зашто би човек ронио сам, али на крају сам одустао, само сам понављао, и ево сад да треба да роним сам, не би ми пало на памет. То је и био циљ, јер то није безбедно, а безбедност је на првом месту.

Пре роњења иде загревање. Пре роњења се не једе али се пије доста течности. Правилна техника је темељ доброг роњења на дах, као уосталом и сваке друге активности.

Под један, правилно дисање, ја сам научен да дишем према правилима јога пранајама дисања. Зарон треба да је елегантан, тихо склизнеш испод површине воде трошећи што мање енергије. Нема лупања перајама по површини воде. Колико год да су добра пераја, од њих нема користи ако их не користимо како треба.

Пре зарона лежим потрбушке, опуштен, пуштам да што више кисеоника стигне у моје мишиће, онда издахнем стари кисеоник из плућа, једном удахнем нови, и зароним.

Први завеслај је рукама, док су ми пераја изнад воде. Онда запушим нос, дунем, изједначим притисак да ме не боли у дубини. Некад се деси да не престаје да ме боли. Онда пробам још једном, и ако не престаје, није мој дан за роњење, па све и да је последњи. Некад просто није дан.

Оно што никад не радим је хипервентилација пре зарона, колико ваздуха ухватим једним дубоким удахом, то ми је, све остало је вишак, да вас сад не оптерећујем детаљима до којих сам дошао мукотрпним вежбањем. А онда, у мору, тамо је мир. Кретати се одмерено, држати руке уз тело, стварати што мањи отпор, са што мање енергије клизити кроз плаветнило, добар је живот.