Анкета 8: Како се осећате?

Осећам се несхваћено. Рећи ћу ти, само нема сликања и нема имена. Мора име? Па измислићу име, а ти напиши. Ти не можеш да знаш како се ја стварно зовем, ако ниси Бог, а ниси, јер да јеси ја бих то знала, осетила бих некако.

Разумели смо се, је л тако? Браво. Ево слушај, несхваћена сам јер обожавам свог мужа али бих му главу откинула, некад ми дође зубе у врат да му заријем да искрвари да више никад не види белог дана, разумеш. Ево данас сам му опрала нове фармерке, и ставила сам све црно, јер те фармерке су црне, и вадим веш из машине и све има неке беле папириће залепљене, све црно с белим тачкицама, и знаш шта је било, није скинуо етикету с тих фармерки. Рекла сам му стави фармерке за прање и он их је ставио али није скинуо етикету.

Мој нови црни џемпер с његовим белим тачкицама, од етикете. Дететова црна сукња с белим тачкицама. Све мокро, слепљено. Шта је пресуда у тој ситуацији? Смрт је пресуда. Смрт је пресуда јер то није први пут, пресуда је страшна јер је и грех страшан. И да је само то. Шерпе пере само изнутра, дно сваке шерпе је црно. Кућа нам стално мирише на кување јер не може да провери да ли оџак у згради ради, па да ставимо аспиратор. Слике није закачио на зидове месецима. Икона нам стоји наслоњена на зид, добро на источни зид, али ипак, буди Бог с нама. Све бих му можда опростила да не хрче, али хрче. Нема ми спаса од њега, разумеш. Њега само моја љубав одржава у животу. Он је толико близу страшног суда а лепрша около као лептирић, не зна колико је срећан. Појешћу га једног дана, неће стићи да трепне. А знаш шта ми је рекао зашто није скинуо етикету с панталона? Рекао ми је да се ја бавим етикетама. Еј ја се бавим етикетама! Па ко одређује ко се бави етикетама? Је л он одређује мајке ти? Како се зовем? Зовем се Звездана, Барбара, Светлана, Милица, зовем се како хоћу. Звездана се зовем и волим га цркла и ја да Бог да и кад сам га заволела. А чиме се бавим? Бавим се нуклеарном физиком.

(Звездана, 34, нуклеарна физичарка)

Последњих година ми је тешко али најгори су ми празници. Најгоре ми је око Нове године. Сви празници прођу брзо али новогодишњи трају. Од 15. децембра па месец дана немам мира, до Српске нове године све ме подсећа колико сам све промашио. Немам жуте банке. Немам ни за шта.

Искукам овде и онде да се напијем и то ми је, миран сам пола сата пијанства, од кад ме стварно ухвати па док се сећам, то траје пола сата, и ту ми је добро. Све друго ми није добро. Промашио сам триста мета које сам у животу гађао, неке баш за мало, скоро да сам их погодио, али нисам. Никад нисам био свој на своме. Никад. Нисам имао минут мира у животу, али ти ме не разумеш, ти само слушаш и снимаш, и после преписујеш.

Шта ће ти мој живот? Да се смејеш с другарима како сте ви супер а онај Довла је будала. Сви знате шта је добро, средили сте се а ја немам појма, а? Слушај, можда сте у праву.

Сваки ауто који прође улицом подсећа ме да немам ни за бензин, сваки филм који гледам подсећа ме да ти људи тамо раде нешто, неки глуме, неки режирају, неки снимају звук, неки раде кетеринг, неки намештају светло, неки су тамо јер знају некога ко зна некога, а ја не знам никога, е мој Довла, несрећниче.

Сваки родитељ подсећа ме да немам дете, свако ко ми да паре подсећа ме да сам просјак, свака девојка која прође подсећа ме да је немам. Само младе девојке гледам, нежне, са здравим зубима, лако ходају, смеју се, слободне, забављају се с неким кретенима. Стар сам, али очи не старе, запамти то, увек гледаш исте девојке, од седамнаесте па надаље. Страшно је широк дијапазон година које можеш да имаш а да се заљубљујеш у исте осмехе и кораке, стално се заљубљујеш у исту девојку, то ти ја стојим овако никакав, стално у исту, док је не освојиш, ако је има.
(Довла, 52, луталица)

Хоћеш да купиш цвеће или нећеш? Немам ја шта да ти кажем. Купи цвеће па питај. Шта хоћеш? Маргарете су ти најбоље. Колико? Мало је, узми три. Ето, видиш како можеш. Осећам се исто као јуче. Исто као прекјуче. Није ми хладно. А шта имам од тога да ми буде хладно? Тако ми је како ми је, да је боље не би ваљало.
(Лула, 69, цвећарка)