Сланина

Ко воли да једе сланину, и ко је некад у животу јео добру сланину, а нема услове да је сам прави, на великим је мукама сада. Знате на какву сланину мислим? Не на кувану, барену, хамбуршку сланину, мада и њу волим, него на суву сланину, не од потрбушине, него од ребара, обичну сланину, најобичнију, само да је осушена како треба, и да нема ко зна чега све у себи.

Ово је време жилаве сланине на пијацама. Мање или више, али не може да се жваће. Мени те сланине више ни на око не изгледају лепо, ко зна одакле им те боје. Сланине по супермаркетима да не помињем, оне осим што су жилаве и безукусне, прескупе су. То што очигледно има људи који их купују је нека друга тема.

Ја сам већ дуго био помирен с чињеницом да можда више никада нећу јести добру сланину. Није да би била велика трагедија да се то деси, али било би ми жао. Мислим, понекад се деси да на некој пијаци налетим на неко парче које је како треба осушено, и то вероватно грешком, јер све око њега су ти брзопотезно сушени комади.

И то су увек делови од других комада меса, као што је на пример гроник, али то је други тип сланине и има друге намене, бар у мом свету. Онда, дешава се да налетим добро осушену белу сланину, често од мангулице, то је она сланина само од масноће, и то је у реду, али опет, није то то, али може да послужи да вам објасним какву сланину желим – желим да се топи у устима као бела сланина, али да буде 50 процената прошарана месом – ето такву. И јео сам је некад давно, дакле знам да је могућа.

Што се Сланинијаде у Качареву тиче, сто пута ми је пала на памет, али увек бих је из неког разлога промашио, а и мислио сам какво нам је време у коме живимо, таква нам је и Сланинијада, нисам очекивао да тамо нађем добру сланину, пре сам очекивао вашар и сланине исте као по пијацама, само скупље.

Ове године сам ипак отишао, први пут. Јесте, вашар, паркирање по двориштима, и гужва, не може да мрдне човек. Дошао сам гладан, наравно, и нисам одмах узео да једем, чекао сам мало, и онда кобасица, прже их около, никаква, у бајатом хлебу, скупа, наравно. Онда сам убрзо узео још једну, та је била много боља, и јефтинија. Гледао сам сланине, све жилаве, нема грешке, и скупе.

И онда сам, између кукова људи који су се гурали, на дрвеној тезги, угледао њу, сланину какву сам тражио. Није било никакве сумње да је то она, осим ако нисам имамо привиђење. Полако, мирно, сачекао сам да ми се пут отвори и корак по корак, стигао сам до тезге. Сланина је била ту. Нисам морао да је пробам, али сам је пробао. То је била она.

Купио сам килограм сланине за 2.000 динара. За те паре се по супермаркетима продаје буквално мачка у џаку од оних салама у шареним омотима. А ово је била сланина победница, али уопште о тој куповини сланине нисам хтео да вам пишем, него о томе како смо је опет набавили кад смо овај килограм појели.

Турнеја четири пијаце

Та сланина може да се купи само тако што се оде код тог човека кући, тамо се седне с његовом женом, поприча се мало, проба се шунка и кулен и нека дечија салама, попије се кафа и ракија, и тек се онда купи сланина и иде се кући. Они живе у Црепаји, то је таман да се човек провоза из Београда.

После смо успут били на неком језерцету које је било пуно жаба и водених комараца, те комарце први пут у животу видим, као да клизају по површини воде, тако изгледају, а жабе да вам не причам колике су ове године, као да их је ова топлота кад јој није време начинила двоструко већим. Све је од‌јекивало од њихових љубавних дозивања, толико да на моменте није могло да се прича.  

Сланина је била тачно онаква каквом сам је замишљао, однос масноће и меса пола пола, чврста сланина која се топи у устима. Већ сам и заборавио укус такве сланине, али ево, сад се надам да ћу имати прилику да заборавим ове друге укусе. То што ћемо стално морати да се возимо и дружимо да бисмо је купили, па то је можда и најбоље у целој причи.