Двојка

Пробудио сам се и устао на време, а онда сам само могао да посматрам како се план руши. Телефонски позиви су се ређали, један за другим, и сви су имали исте исходе, неће моћи данас, а кад ће моћи, па ево следеће недеље, још само ову једну ствар да завршимо и онда ће моћи, и тако три пута. Онда сам ја обавио два позива, где сам отприлике исто то рекао, да је све океј само нам једна мала ствар фали, и разумете већ, за мање од једног сата од плана су остале само крхотине.

Нису то била питања живота и смрти, далеко од тога, али биле су неке ствари које треба да се заврше. Гледао сам у једну тачку на зиду и мислио како само тако фино испланиране активности остављају тако лепу празнину кад нестану.

Могао сам да радим било шта, јер све што је требало обавио сам претходних дана, да овај буде слободан, и ево га, био је ту, кишни петак у коме се од мене ништа не очекује, и одмах ми се јавило очекивање да угодим себи.

Почео сам од доручка. Знао сам да ћу јести јаја и прво сам мислио да ће то бити јаја на око са сланином. Од тога сам одустао јер ми се укус пржене сланине учино прејак за то како сам се осећао. Био сам опуштен и нисам желео да се то нарушава јаким укусима.

Спремио сам себи поширана јаја. Направио сам холандез сос, тостирао два парчета хлеба од киселог теста, на њих поређао комадиће неке верзије сира бри, преко положио по једно поширано јаје и све залио нежним холандез сосом. Поширана јаја не могу боље да испадну од тога како сам их направио. Да је то могуће, ја бих вам рекао, али кажем вам, није.

Осим тога, то су јаја која ретко имамо у кући, од кокошака из једног села које знамо, из баште једне жене коју волимо. Укусна, здрава и свежа јаја данас су реткост, то сви знамо. Могао сам да поједем сто таквих сендвичића, могао сам да једем док се не онесвестим, ипак, направио сам само још један, тај је био без сира и соса, само тост и јаје, и тај је био најбољи.

А онда сам изашао да прошетам, онако, јер је здраво после доброг оброка прошетати. Могао сам да одем да оперем ауто, могао сам али ето нисам, јер критеријум за активности којима сам желео да се бавим био је да ми причињавају задовољство, а прање кола није једна од њих, мада бих несумњиво уживао после, у чистим колима, а и жена би ме свакако похвалила, ипак, нисам, наставио сам да третирам своју изненадну слободу на начин на који она заслужује – с поштовањем.

Киша је падала таман толико да ми не смета, ходао сам и нисам гледао око себе, гледао сам да се не саплетем, и гледао сам у себе. Није тамо било бог зна шта забавно, и то ми се свидело, био сам миран. Нисам морао ништа додатно да урадим да бих био задовољан.

Док сам пролазио поред трамвајске станице наишла је двојка, скоро празна. Било је подне, шта ће него да буде празна. Ушао сам, сео и решио да обиђем цео круг, први пут у животу. Доста пута ми је пало на памет то да урадим, и увек сам се мислио шта ли ћу све видети, ако будем пажљиво гледао, планирао сам и музику да слушам, па знате оно, док се возим градом, свира ми музика, као да сам у споту и такве ствари.

Сад сам знао да нећу видети ништа, знао сам да ћу се само возити. Тако је и било. Звукови саобраћаја, металних точкова који се окрећу преко металних шина, клацкање трамваја, разговори мојих сапутника, све се слило у шум кога сам био свестан, али га нисам слушао. Не знам ни колико нам је времена било потребно да обиђемо цео круг, то ми је мало криво што нисам запамтио.

Кад смо стигли на место где сам ушао, кренуо сам да изађем али сам се зауставио да пустим једног оца да уђе са ћерком. Девојчица од око четири године и он, ваљда око четрдесет. Указала су му се два празна места, она где путници могу седе један наспрам другог, и он је похитао да седне ту с ћерком. У тој журби ју је мало грубље је повукао па је она скоро пала. Успео је да је задржи некако, уз њену помоћ, а онда га је она погледала прекорно, али као много старија особа него што је она, као жена од сигурно тридесет година. Он јој се извинио, па су сели на она два места.

Док сам све то испратио, врата су се затворила. Тата је из кесе у руци извадио оно што се тренутно у Београду зове кувани ђеврек, поделио га, па су јели. Ђеврек је био тврд, скоро сама корица, а мала га је храбро јела, а све време гледала је у кесу. У кеси је била кутијица, једна од оних у које пакују храну у пекарама, провидна, у провидној кеси. У кутијици је био чоколадни колач, мафин, разлог због кога тврди ђеврек тако брзо нестаје у њеним малим устима. Своју половину завршила је пре тате и значајно га погледала.

Тата је извадио кутијицу, отворио је, извадио колач, одлепио од њега ону хаљиницу у које их увијају, и пружио детету колач и белу салвету. Е онда сам видео шта значи не обраћати пажњу на свет око себе. Ако ишта у животу буде радила тако посвећено као што је јела тај колач, нек јој је са срећом. Јела је мирно, дамски, јер то је једна мала дама, у то нема никакве сумње. Три станице касније, колача више није било. Обрисала се новом салветом коју је добила, а ја сам изашао. Оставио сам двојку у добрим рукама.