Анкета 12: Како се осећате?

Хладно ми је. Стално ми је хладно, ето да знаш. Да нећеш ти да ме угрејеш? Шалим се дечко, реци. Па осећам се охлађено, сумњива сам сама себи, питам се да нисам можда умрла, само ми нико није јавио. Сад бих ти дала да ми пипнеш прсте на ногама, да видиш шта  је зима. Немо гу ни ноћу да их угрејем, као да су неки додаци на мојим стопалима, као да живе у фрижидеру, а не живе, разумеш? Не размуеш ти ништа, теби су прсти сигурно топли, дебели човече.

Немој да се љутиш, ти мене питаш овако на улици свашта па и ја теби кажем свашта. Стварно, нема силе да заграјем стопала, а некад само их прислоним мужу испод колена, и уживам, али њега нема више, такав је живот, и смрт исто, такви су.

Хајде да ти кажем нешто лепо. Је л’ хоћеш? Па ко не би хтео? Слушај сад, долази ми ћерка у госте сад за празнике, она има ћерку, дакле моју унуку од четири године, и та унука је почела да говори – Свети Гого. А је л’ знаш ко је Свети Гого? Свети Гого је Бог, само што је она то тако чула. Чула је од мене, јер мој покојни муж, њен деда, стално је говорио – О, Боже, Боже – а ја сам, кад је он умро, наставила, а онда сам некако то променила у – Свети Боже – па у – Свети Бого – а она је то чула и почела да говори – Свети Гого.

И сад сви у кући говоримо Свети Гого, разумеш? То је иста особа, то је наш Бог, само ми је много симпатичнији као Свети Гого, еј дечко, не могу да престанем да га зовем Свети Гого, не знам да ли ће ми замерити, али није он такав, је л’ да? Он прашта, и није везан за своје име. Добро, хајде путуј ти, а и ја ћу. Сладак си, треба мало да смршаш али некад си био леп, види се. Желим ти све набоље за предстојеће празнике, желим ти да васкрснеш, као Свети Гого.
(Меланија, 76, учитељица у пензији)

Гладан сам, осећам се гладно. Ево шта ми се десило. Дуго сам размишљао да ли да купим ер фрајер. То је као фритеза, само на ваздух. Знао сам одмах да није исто, мислим, нису они рекли да је исто, али можда и јесу, знаш, хрскавост без уља. Како може да буде хрскаво ако се не пржи? Па не може, нормално да не може. Може да буде тврдо и суво, то може, и онда да то зовеш хрскаво.

Ја нисам математичар, нисам ни кувар, нисам ни физичар, нисам ни фаст фуд радник, ја сам дечко столар, и волим пржену пилетину. Ја сам одрастао на похованиој прженој пилетини. Батаци с кожом, крилца с кожом, бело месо, ето то. У фритези.

Моји родитељи били су велики љубитељи поховања и пржења и мени је то остало, мени је то комфорт фуд и сваки други фуд, то мене задовољава, само да је поховано и да је унутра мекано, па Кинези похују сладолед човече, и банане и чоколаду, па нису Кинези луди, Кинези постоје двоструко дуже од нас, или пута три, ко ће га знати. Кинезе поштујем, али америчку пржену пилетину благосиљам целом својом напаћеном душом.

Не једем више пржено, само ер фрајер, замисли. Нема тамо среће, можда има здравља али сумњам и у то, здравља има само код Бога, ако се тако договориш. Мислим да је то прича као маргарин и путер, мало је једно здраво, мало друго, како им се ћефне. Па ево ја сад имам 56 година, и сад кад сам прешао на ер фрајер, колико сам добар? Ма ајде, које су то приче, ево купио сам тај фрајер али не гасим фритезу брате мој!
(Анђелковић, 54, столар)

Осећам се као цар. Спојио сам све дане, имам скоро две недеље слободно, и знаш шта, могао сам да кренем у петак, могао сам, али нисам. Ево данас седим и гледам сви стоје у колонама, а ја? Ја седим код куће и уживам. Мислим, сад сам ту, с тобом на улици, али не путујем, а могао сам, али нисам. Зашто? Зато што сам паметан.

Сваке године журим и као избећи ћу гужву и никад је не избегнем, увек бирам неко време у току тог кључног дана, али тог времена нема, нема га, увек ће неки ауто да се поквари, неки шлепер ће да се судари, нешто ће да се деси.

Не путује се тим данима, осим ако мораш, а изгледа да сви морају. Сви морају да живе у исто време, то је невероватно. А ево ја не морам, не морам брате мили, напиши то тамо, Шоми не мора да живи кад и сви остали, Шомију није тешко да сачека док се сви наживите, па ће онда и он, полако.
(Шоми, 36, Пyтхон програмер)