Село на мору

Ово село, да се налази у Италији, било би скроз другачије, као што би би било и да је на на било ком другом месту, а не баш на овом, у Грчкој, на једном од полуострва Халкидикија, али ту је, и такво је какво је. С тим стрмим улицама, уским, каменим кућама, природном луком, у таквој ували, с црквом на обали, да је ето, у Италији, мени би било потпуно недоступно, осим у зимским месецима. Да се појавим преко лета, да само хоћу да их питам нешто, отели би ми целу плату за петнаест минута. Ипак, село је ту где јесте и ја спавам у соби с великом терасом с које на све стране видим море. Одмах испод терасе су маслињаци, све до мора, а онда прво зелено, па плаво море.

Рано сам се пробудио јутрос и кренуо да видим цркву. Видим је и с терасе, али хтео сам да је осетим, доле поред мора. Никога није било на улицама, али на прозорима је било понекога. Четири старије госпође, као и свугде на свету, биле су на својим позицијама, свака на свом прозору, неки писац би можда рекао – стратешки распоређене – да ништа не промакне. Нисам им ни ја промакао, ниједној.

Четврта кућа до цркве је хотел. Можда је хотел тешка реч, али у питању је троспратница са собама за издавање и кафаницом у приземљу. Док сам пролазио, на спратовима били су следећи они. На трећем је црнкиња, чистачица, крупна жена, чисти, кренула је одозго, очигледно, може да има између двадесет и педесет година. На другом момак у кратким панталонама, око тридесет година, с округлим цвикерима и ретком, али пуштеном брадом, има негован округао стомачић који му провирује испод мајице с кратким рукавима.

У приземљу, у кафаници, заваљен у фотељу од прућа, седео је деда, рекао бих да је то деда овог момка изнад. Немам никакве сумње да је црнкиња радница, деда власник хотела, а момак наследник. То је било јасно.

Ипак, с улице гледано, одакле сам ја гледао, били су поређани тачно једно изнад другог и тако заједно, одмах су ми заличили на бенд. Деда је у том бенду бубњар, најискуснији, командант параде. Момак је басиста, наследник дедин, саставни део ритам секције. Црнкиња би, наравно, била певачица. Као што и сами видите, овом бенду недостаје, у најмању руку, гитара. Ипак, ако се већ ја питам, а питам се, бенд има још једног члана ког тренутно не видимо. То је дедина унука, сестра басисте, која свира клавијатуре, пише текстове и компонује. Баба, бубњарeва жена, једина има формално музичко образовање, али она се не бави бендом, само понекад се умеша кад су аранжмани у питању. Свирају блуз и рокенрол стандарде, што без соло гитаре звучи чудесно.

До цркве нисам видео више никога. Црква је скоро на плажи. Мала, фина, православна. Сео сам на камену ограду и гледао у море. На улазу се појавио црквењак, насмејао се, реко нешто на грчком и прекрстио се. Устао сам и ја сам се прекрстио и рекао нешто на српском. Онда сам опет се и гледао у море. Није било чамаца, није било никога, а онда су се појавила њих двојица. Галебови. Могло би да се каже да сам њих чекао, мада би било неправедно рећи да ме бенд и црквењак нису усрећили.

Али галебови, они су били у другом свету, као и увек. Горе код њих су друге ваздушне струје, а тада, горе је дувао ветар, то се видело по томе што се у њему уживали. Пуштали су се да их носи, борили се против њега, а често су бирали места на којима су могли да рашире крила и лете у месту. То је несумњиво ситуација у којој највише волим да гледам галебове. Били су неуморни, као и ја. Њихов је провод трајао дуго, све док се ветар није променио, а и ја, био сам ту.