Недеља за Џеја и Доњи Дорћол

Дорћол није туристичка шетња од Калемегдана до Скадарлије, изнад улице Цара Душана, у којој заобиђете све што није репрезентативно, углађено, џентрификовано. Поготово не за нас који смо тамо одрасли. 

Дорћол није круг двојке. То је само један његов део, профил који окрене за сликање, када се брани. Испод шина двојке, лежи онај други део, оно срце одакле пумпа те фасаде за добре кадрове. Шармира наивне.

Дорћол су и уџерице, хаустори, подруми у којима се живи, пијаца, препродавци, локални блејачи и фризер, месар и сленг – шатровачки, утровачки, УРЋОЛ ЗА ДОЊЕ. Кад те чува комшија из зграде, јер ти нема старијег брата у близини, ако си друг онда си ту кад је најтеже, делимо док имамо… Знаш цео крај и знаш с ким се не качиш, јер тај неку своју неправду исправља на улици сам, као лим уз непријатан звук. Дорћол су и трамваји, занатске радње и оронуле фасаде… мирис мемле и хладни салонски станови. Станови пуни старих, пожутелих књига, високи плафони и мебл који је излизан или је зинуо. Паркет који шкрипи и чека боље дане. И уличари и професори универзитета у локалној кафани. Заједно. 

Дорћол су и Адам и Ћазим и Давид, који више и не живе тамо и нема ко да их замени. Тако га ја памтим. Било је то време кад су се мечки бацале паре са терасе, а деда Жика викендом продавао сир од врата до врата. Време у којем сам у кухињи затицала непознате људе, које би бака довела са улице да се окрепе, поједу и попију нешто, када би у повратку са пијаце закључила да тако треба. 

Специфична микроклима овог дела града имала је да захвали мешавини људи различитог порекла, социјалних миљеа, образовања, који живе једни са другима. Једни друге полирају до неког необичног сјаја.

Посебну чар унело је ромско становништво које је у великој мери насељавало ону душу Дорћола, која се налазила испод улице Цара Душана, доле, према Дунаву. Скендер Бегова, тежак живот, али и прихватање и осмех у инат – бунт за победу. И ударање у контри, синкопа по тарабуки. Музика из душе наших Цигана. Наше комшије, другари и другарице из школе, били су урбани Роми и Ромкиње, који говоре српски као свој језик, заједно са нама га обликују у "дорћолски дијалекат", живе живот у срцу једног града и дају му свој печат. Добро су ђускали, додирнути неком невероватном музикалношћу и ритмичношћу, а у наше време то је било баш битно. Чак је и Хуса са Љубом држао курс хип-хоп плеса у "Баруху" – школи, у коју је ишао Џеј.

За мене, више него угледни писци и уметници, Дорћол је управо Џеј и емоција тог асфалта коју преноси гласом напуштеног детета. Детета по које у дом недељом, када је дан за одлазак кући, не дође ни отац, ни мајка, ни баба, ни тетка. Једини који ће доћи да га обиђу биће другари са улице, вероватно зато што ни они немају никога поузданијег од те уличне фамилије. Зато што из те наталожене туге сева осмех и искра у оку, а сјај и раскош не избришу беду и немаштину, него постоје сви заједно у једном истом тренутку. Зато је он синоним за Дорћол, а можда и за Београд. Јер и Београд је исти такав.

Зашто се толико поистовећујемо са њим? Џеј јесте нека врста америчког сна, али на дорћолски начин. Исправљена кривина, сан о правди. Пример да се једна нефер позиција миљама иза стартне линије може победити, а да си остао човек према другима. Сећање на некога ко је делио своје док год је имао, плаћао клинцима у крају ужине, остављао клопу бескућницима свако јутро у пекари, правио пазар и организовао гужву у кафани колегама музичарима кад их сви забораве. 

Можда нам је он утешни пример да смо и ми ОК друштво, јер колико год је био на маргини, тако мали, ситан, неугледан и сам на ветру који ломи, Дорћол је тог дечака волео. Пао је на његов шарм и форе којима је забављао, дорћолска улица га је штитила и он је тако пролазио кроз живот.

Пример да умемо да волимо и оне другачије боје коже и вероисповести (мада је за њега бог био један и молио му се и у цркви и у џамији и славио славу) и да можемо бити блиски са њима. Пустио нас је да осетимо и поверујемо да је помало наш, да мало припада свакоме од нас. Глас младића који цео живот сања белу жену која му је рођењем забрањена. Никад довољно добар за то и кад је најбољи. Колико се сви препознајемо у томе? Чак и колективно, рођени сви заједно у једној оправдано или неоправдано неправедној позицији земље којој припадамо. Колико год добри индивидуално, није довољно. 

Џеј је онај Београд који волимо. Отворен да да најбоље од себе, изврне своју душу и не лаже о томе ко је и шта је. Колико је данас Београд то што јесте? Шта глуми и чему тежи? На кога личи? Све мање га осећамо као свој град. 

Зашто оволико митоманишемо? Можда зато што тај Дорћол више не постоји или због тога што је одлазак Џеја био још један завршни чин самог краја неког града који нестаје. Све је више нових, премодерних зграда, прелепих локала и кафића, шеталишта, а све мање Београда у свему томе.

Филм "Недеља" изазива управо овај утисак. Парадоксално, али жал за неким прошлим временима, која би по правилу требало да не жалимо, макар ми одрасли деведесетих. Неправедно би било поистоветити га само са овом декадом.

Дорћол је много више и дуже од тога.

Кад је преживео све до данас, хоће ли преживети и данас?

Објективно, сад је као неко боље време, а да ли се ми осећамо стварно боље у њему?