Света продуктивност и квазиодмор

Бели зец са џепним сатом у руци јури да не закасни. Пропусти успут читаву земљу чуда, јер краљица је зла и изгледа да господари његовим временом. Или су му досадила сва чуда, пролази туда цео живот, можда је време добило смисао тек кад се дао у трк. Можда му тако делује, а тако делује и Алиси, па и она трчи за њим. 

Фраза "Време је новац" већ живи дубоко у нама, иако смо свесни да је време много више од тога. Овом реченицом Бенџамин Френклин у свом есеју подсећа да је пропуштено време унапред изгубљена зарада.

Ако га тако посматрамо биће да је истина. Капитализам је донео темпо, рокове, циљеве и што их брже остварујете, ви сте продуктивнији и зарађујете више. Донео је и компетицију. У свакој секунди неко може да вас претекне на тржишту. 

Овако усмерене економије јесу успешније, али када је реч о људима, чини се да се сад и западњаци све више окрећу источњачким учењима и филозофијама где циљ није једино мерило, где је процес исто толико важан или важнији од циља, где није примарно како савладати изазове света изван себе и освојити оно споља, већ бити у контaкту са собом, овладати својим умом и светом унутар себе. 

Економски раст сагледава се као параметар прогреса већине земаља. Источњачка тржишта прате тренд рапидног убрзања, а људи са обе стране глобуса осећају потребу да повуку ручну, да успоре мало макар и у себи. Пара, изгледа, не врти где бургија неће када је у питању ментално благостање појединаца. 

Неке земље, ипак, стају у заштиту права радника оштријим политикама, док је нпр. Бутан, будистичка краљевина, која се опирала глобализацији и остајала делимично изолована и верна својим давним традицијама, једина земља која срећу и духовно благостање узима у обзир као фактор националног прогреса. Израчунава се бруто национална срећа, индекс одређен односом финансијских и менталних вредности становништва, који се поставља као приоритет у односу на БДП.

Нас је стигао императив продуктивности. И то нам је већ познато, али ипак се чини да нисмо до краја свесни колико је променио и нас и наш лични живот.

Иако имамо осећај да се налазимо још заглављени у оној давно спомињаној транзицији, ми смо се већ големо трансформисали и као друштво, али и као појединци. И није нам баш много угодно.

Овој сили непрестаног притиска да се буде продуктиван тешко је супротставити се, без обзира на све што рационално знамо о томе. Попут Френклинове реченице, света продуктивност толико нам се подвукла под кожу да се код неких јавља чак и осећај кривице уколико нам време пролази без јасне визије чему је посвећено, чему ће користити и шта смо остварили трошећи га.

И гле чуда – то можемо осетити и у тренуцима предвиђеним за одмарање и релаксацију. Да ли је продуктивност постала врхунски критеријум наспрам димензије времена које имамо на располагању? Или је врхунска потврда о вредности нас као појединаца оно када добацимо таргет који нам се сервира на овај или онај начин и то не само у послу?

Чак и годишњим одморима покушавамо да добацимо наметнути стандард којим оправдамо све што смо до тада радећи издржали. Ради, заради и обиђи свет. И немој да остане незабележено! 

Одмор на одређени начин или на одређеним локацијама постаје сам по себи циљ који треба остварити и у том смислу, такође, треба подизати лествицу. Одмор је не само финансијски, већ и временски расход и као такав мора да задовољи очекивања. Извештај себи достављамо постављањем фотографија на друштвене мреже или просто сликајући се. Колико заиста уживамо у тим моментима? Да ли смо опуштени?

Посматрајући себе кроз дигиталну реалност или листајући фотографије са лица места на телефону као да покушавамо себе да спроведемо заобилазним путем у стварни тренутак, јер иако некад седимо на обали мора и чујемо зрикавце и таласе, изнутра још увек не можемо довољно да се опустимо и проживимо слободу и све чари које нам је одмор донео у пуном капацитету. 

Ово је посебно изражено у првим данима одмора, док се бар мало не удаљимо од темпа, циљева, распореда, рокова, ројева мисли и мантре продуктивности, када осетимо прве чари тога колико је лепо живети без ње. Тачно препознајемо одморе у којима смо успели у томе, и оне у којима можда и нисмо.

Овој немогућности да се одморимо као некада допринела је и чињеница да је технологија заједно са нама допустила  да смо доступни у свако доба. Обрисали смо без много буке границу између приватног и јавног, али и између личног и пословног времена и ништа више није свето, па ни радно време – шта то беше, као ни одмор.

Сви принципи који важе за пословни амбијент само су се прелили у цео наш живот. Ово данас важи за све... не само за корпорације устројене по западном моделу. И учитељице и учитељи данас су нам на располагању за сва питања 24/7, вајбер групе пиште по читав дан без радног времена, јер без обзира што можда и постоји неки договор око тога да нисте доступни у свако време, у ствари јесте.

Уопште није ни битно, да ли сте утишали телефон, ни да ли ћете видети мејл или поруку, она вам јесте испоручена. Колико утиче на свако наше слободно време сама свест о томе да смо на кратком ланцу? Да ли је онда време новац или новац одузима нас од времена и време од нас?

Нема више оног старог одмора, кад се већ на првој кривини опростиш на неко време не само од пословних контаката и информација, већ се по три недеље не чујеш ни са родитељима. Одмор је чинио да будеш недодирљив. Одмарала се глава од свих информација које нису биле везане искључиво за место и време у којем сте се налазили, као и људе који су у том моменту са вама.

Можда нам зато нико није причао како да постигнемо живот у тренутку, јер се само тако и живело. Можда је зато било и мање битно где летујете, јер је суштина била ухваћена већ кад сте ушли у кола или воз. Нисте били ту за било шта друго осим за одмор!

Џаба нам било данас Дубаија, Танзанија, Бахама, Кубе, Хаваја, Исланда, Тајланда и свих осталих фантастичних дестинација, ако се суштински нисте изместили, а и даље вам сваког секунда небитна или битна информација која свакако стиже до вас ремети фокус. Можда смо зато хронично уморни, можда зато што нам је неко украо свако слободно време, свако време за себе и осећај да је могуће узети тајм-аут.