Викенд у паклу

"Пакао је празан, сви ђаволи су овде", написао је својевремено Шекспир у свом чувеном драмском делу "Бура". Био је то бардов очајнички крик против света који је огрезао у изопачености, неправди и греху, свету који се наизглед неповратно удаљио од Божје љубави и милост.

Слична есхатолошка размишљања протутњала су ми кроз главу када сам недавно налетео на наступ Сема Смита и Ким Петраса за песму "Несвети" (Unholy), која је обележила овогодишњу доделу Гремија, најпрестижнију америчку музичку награду. Наступ је најавила до непрепознатљивости изобличена Мадона, и сама налик на неког демона из хорор филмова, а оно што је уследило могло би се најпрецизније описати као четвороминутна сатанистичка оргија.

На бину су спуштени кавези са обнаженим играчицама, које су садистички бичевали ђаволи у црвеним кожним комбинезонима, свуда су се упалиле инферналне ватре, а главни протагониста Смит, са цилиндар шеширом на коме су били рогови, певао је са самозадовољним, дијаболичним кезом о мушкарцима који раде прљаве ствари са њим док их код куће, у блаженом незнању, чекају жене и деца.

Ова сценска глорификација порока и тајне хомосексуалне пожуде, упакована као пародија на хришћанскe визијe пакла, освојила је награду за најбољи поп дует године, што је протумачено као велики тријумф за ЛГБТ заједницу, јер се и Смит и Петрас идентификују као "родно флуидне" особе.

Иако је америчка хришћанска десница, предвођена републиканским сенатором Тедом Крузом, врло бурно реаговала на овај перформанс, проналазећи у њему крунски доказ сатанизације читаве америчке културе и знак долазеће Апокалипсе, сва је прилика да је несрећни Смит ипак понајвише "крив" за неукус и неинвентивност. Овакве и сличне провокације и пародични осврти на хришћанску иконографију и породичне вредности одавно су виђени у спотовима и на концертима извођача попут Мерилин Менсона и Блек Сабат, једино што је новост јесте то да је окултна естетика очигледно ушла на велика врата у поп музику, у само срце мејнстрима, док је раније обитавала по рубним музичким жанровима као што је хеви метал.

Отворена љубав према Луциферу

Поп извођачи попут Лил Наз Екса, Лејди Гаге и Доуџе Кет, које масовно слушају деца и тинејџери, отворено исказују своје симпатије за Луцифера и стављају у своје песме и спотове сатанистичке симболе и поруке. То је нарочито евидентно код Кети Пери, која је каријеру почела као извођач хришћанске музике, али је пуну афирмацију и глобалну славу стекла тек када је доживела "просветљење" и почела у песме да ставља шкакљивије, мрачније текстове о лезбејским искуствима и канибализму по угледу на озлоглашеног серијског убицу Џефрија Дамера.

Фаустовска погодба, као улазница за свет мегауспешних и мегапопуларних, није изгледа мимоишла ни вероватно тренутно најталентованијег певача популарне, ар-ен-би музике, који наступа под уметничким именом Викенд (The Weeknd). Овај тридесеттрогодишњи Канађанин, етиопског порекла, који се зове Абел Тесфаје, постао је у протеклој деценији један од најпродаванијих и најнаграђиванијих извођача, док су његови концерти по правилу изузетно посећени широм планете.

Један такав концертни наступ, снимљен у Лос Анђелесу прошле године, недавно је кабловски гигант ХБО поставио на своје платформе, на којима је брзо стекао статус најстримованијег и најгледанијег концерта свих времена. Ако у случају горепоменуте песме и наступа Сема Смита на Греми наградама, можемо читаву ствар отписати као неслану шалу и неуспелу и неукусну провокацију, Викендовом концерту треба приступити далеко озбиљније, јер се ради о врло вешто упакованом производу који врви од окултне симболике.

Концерт као сатанистички ритуал

Од самог почетка, који нас суочава са кулисама постапокалиптичних рушевина градова преко џиновског крваво црвеног месеца који злокобно виси над позорницом и симболизује потребу за крвним жртама до призора самог певача који израња из подземља са маском која асоцира на Антихриста, читав наступ, иако спектакуларно осмишљен и изведен, изазива осећај нелагоде и језе.

Неки посетиоци су се касније жалили на друштвеним мрежама да су се, из непознатог разлога, осећали врло непријатно током трајања концерта, док су стручњаци попут Ајзака Вајсхаупта који се озбиљно баве езотеријом чак били спремни да га прогласе за својеврсни сатанистички ритуал или "црну мису" која има за циљ да одвлачи душе у пакао.

Познато је да су концерти места размене и каналисања огромне количине енергије, као и да, по Јунгу, ритуали иницијације и контра-иницијације функционишу на несвесном нивоу и да често није важно ни да ли учесници разумеју слике, речи и поруке којима су изложени и које изговарају. Преношење једног таквог окултног ритуала преко ХБО-а у десетине милиона домова широм света само појачава жељени магијски ефекат. 

Треба такође рећи да су Викендови исповедни текстови, испод савршено упеглане соничне продукције, увек имали мрачан и узнемирујући призвук, откривајући нам напаћену душу која се бори са различитим пороцима и чулним искушењима у савременом обезбоженом, хедонистичком свету. Још од самог почетка каријере, док је био непознати дебељушкасти тамнопути момак из Канаде који песме качи на Јутјуб, Викенд је отворено говорио и певао о својим проблемима са дрогама, промискуитетном животом, стидљивошћу, депресијом и губљењем вере. Ипак, знало се да је, захваљујући мајци, побожан и да је своје прве велике успехе обележио тако што је дао велике новчане донације Етиопској оријентално-православној цркви којој припада.

Што је Викендова каријера више напредовала и расла до неслућених висина, то су текстови и спотови постајали све проблематичнији и натопљенији езотеричном симболиком, а певач је од почетне борбе са демонима и мрачним силама све више, између редова, почео да заговара препуштање тами и мазохистичко уживање у ништавилу. Концерт у Лос Анђелесу је кулминација тог процеса.

Држава мора да интервенише

Још је Аристотел тврдио да баш музика непогрешиво открива морални карактер и дух једног времена, као и да она има ексклузивну моћ да људе обликује и учини их узвишенијим и племенитијим, али и да такође може да их наружи и претвори у звери. Није тешко претпоставити каквом метафизичком исходу води неопрезно конзумирање данашње америчке поп музике.

Свака озбиљна држава и свако зрело друштво морају да воде рачуна о томе шта млади слушају и гледају, јер, као што није дозвољено јавно рекламирање и промоција наркотика и проституције, тако не би требало ни да буде, под фирмом забаве и уметничке експресије, пропагирање сатанизма.

Иако номинално живимо у демократском друштву где је скоро све дозвољено, ваља имати на уму да је понекад тешко направити разлику између крајњег либерализма и сатанизма, као и да се Нечастиви често рекламира као велики еманципатор, али и да је цензура, баш као и батина, из раја изашла.