"Случај Пријовић", или српски музички цунами који хара регионом

Александра Пријовић је пре одласка у Загреб, у склопу турнеје "Од истока до запада", одржала три изузетно запажена наступа у београдској Арени, а за крај октобра заказана су и три концерта у сарајевској Зетри, што само треба да печатирају њену апсолутну регионалну доминацију, која помало подсећа на оно што Тејлор Свифт тренутно ради на глобалној сцени.

Док се српска јавност највише бавила неспретним изјавама Пријовићеве којима се, у самопоништавајућем маниру покојног Ђорђа Балашевића, додворавала србофобним комшијама одрицањем од српског предзнака и идентитета, већина медија у Хрватској фокус је ставила на трагично схваћену чињеницу да је ово недвосмислен доказ да омладина у тој земљи највише воли да слуша тзв. цајке, што је помало пежоративан термин за српске турбо фолк певачице.

Страх од најезде примитивног оријенталног мелоса из Србије који може да поквари урбану и рафинирану хрватску златну младеж довео је до опште крлежијанске моралне панике и добро познатих излива шовинистичке мржње у хрватским медијима, па су поједини коментатори и колумнисти писали да би српским извођачима требало разрезати додатни порез на зараду од наступа као вид "ратних репарација", док су други саркастично коментарисали да је ово доказ да су Хрвати, нажалост, већи Срби од Срба и да ни легендарном Оливеру Драгојевићу, када би којим случајем устао из мртвих, не би пошло за руком да пет пута заредом напуни загребачку Арену.

Јавна је тајна да су током протеклих 30 и кусур година раздвојеног живота српски народњаци били изузетно популарни у Хрватској, иако је њихово рекламирање на телевизији и радио станицама било најстроже забрањено. Та врста музике одувек је у Хрватској била табу и слушала се полутајно, као забрањено воће и грешно задовољство, по кафићима, ноћним клубовима, приватним журкама и свадбеним прославама.

Још се средином 90-их покојни Рака Ђокић, естрадни менаџер и сувласник продукције ЗАМ, хвалио како скоро пола тиража његових издања одлази, преко различитих илегалних канала, у Словенију и Хрватску.

Истакнути хрватски есејиста и културолог Игор Мандић писао је почетком 2000-их о малограђанском лицемерју хрватске јавности, јер је било опште познато да је Цеца Ражнатовић вероватно најслушанија певачица у Хрватској, али и да истовремено не постоји ни теоретска шанса да она организује неки концерт у било ком хрватском граду, упркос чињеници да у њеним песмама нема ни један једини стих који би се могао протумачити као шовинистички.

Истовремено, чак и током ратних деведесетих, у Србији су се мазохистички слушали рок бендови (Прљаво казалиште, Џибони, Психомодо поп) и шансоњери из Хрватске (Оливер Драгојевић, Мишо Ковач) који су се, у тамошњим медијима, такмичили у антисрпским изјавама и ратнохушкачким покличима.

Када су се деведесете завршиле и када је обојеном револуцијом промењена власт у Србији, дошло је до праве инвазије хрватских музичара на српско тржиште.

Велики удео у томе имала је постпетооктобарска промена медијских закона која је омогућила Хрватима да, уз обилату помоћ њихове обавештајне службе, покупују многе радио станице у Србији и да крену са бесомучном промоцијом хрватске глазбе као обликом специјалног рата.

Док је српска популарна музика била прећуткивана и опструирана у Хрватској, у Србији се након 2000. хрватска музика промовисала и форсирала као нешто цивилизацијски напредно и пожељно, а наручени кроатофилни новински чланци били су пуни одушевљења за поп сензибилитет Тончија Хуљића ("Митлевропа среће Медитеран") и беспрекорни, упеглани стајлинг Јелене Розге, чиме се желело потенцирати одрицање од оријенталног стереотипа кафанских певаљки и националистичког кич миљеа који је оличавао проказани турбо фолк.

Сваки, па и најбезвезнији хрватски извођач попут Санди Ценова, могао је у Београду рачунати на распродате наступе и краљевски третман у медијима, а читава Србија морала је колективно да ламентира над чињеницом да нас Оливер Драгојевић толико мрзи да неће чак ни за баснословни хонорар да дође нам пева, уз обавезно исказивање дивљења за његову доследност.

Културна политика бивше власти, која је, науштрб домаће музике, форсирала страни рок и хрватске поп извођаче, доживела је фијаско, јер се показало да су народњаци много жилавији него што се мислило.

Сплавови на којима се искључиво изводила "ћирилица" (сленг назив за народну музику) били су и остали епицентар и симбол ноћног живота Београда, привлачећи својим разузданим балканским хедонистичким сјајем бројне туристе у Србију, међу којима и многе радознале посетиоце из република бивше државе.

Временом су и странци прихватили реално стање на терену и легли су на руду, па је амерички инвестициони фонд који контролише Јунајтед групу купио Гранд и IDJ телевизију у жељи да свој утицај пројектују кроз доказано најпопуларније музичке жанрове.

Парадоксално, оног тренутка када су странци постали власници већине медија у региону, почео је незадрживи успон српске музичке силе по некада  неприступачним територијама.

Такође, чињеница да се музика данас далеко више открива и конзумира преко интернета (Јутјуб, Инстаграм, Тикток, стриминг платформе попут Спотифаја и Тајдала) него преко ТВ-а и радија, обесмислила је хрватске државне покушаје да контролишу и цензуришу српске извођаче.

Закони тржишта почели су неумољиво да функционишу, а вишемилионски, "брзи" Београд са својим мултикултурним наслеђем велеграда и огромним креативним потенцијалима заузео је своје природно место главног регионалног музичког центра од успаваног, провинцијалног Загреба.

Довољно је погледати на Спотифај и Тајдал топ листе најстримованијих песама у Хрватској и Словенији, које су јавне и не могу да се штелују, па видети да, у просеку, од десет првих места барем седам-осам заузимају аутори из Србије.

Војаж, Нучи, Црни Церак, Хени, Зера, Бресквица и остали млађани хероји аутотјун "иде гас" генерације извођача са лакоћом, готово без икакве рекламе, "шију" све те етаблиране хрватске звезде попут Северине, Розге, Петра Граша или Џибонија.

Исто тако, годишње музичко фестивалско окупљање ове врсте жанровски сродних извођача, београдски "Мјузик вик", које се сваког јуна одржава на Ушћу, постало је нека врста регионалног музичког Вудстока и место ходочашћа за хиљаде младих хрватских и словеначких тинејџера који долазе да се поклоне српском поп културном Еросу.

То онда закономерно доводи до пет распродатих Арена Александре Пријовић и за хрватску јавност врло непријатних ситуација попут оне коју је, у подкасту Локомотива, описала српска реперка Мими Мерцедез, када је на хиљаде клинаца пркосно скандирало "Мира Марковић" током извођења њене истоимене, контроверзне песме у Загребу.