Грађански рат као наивна антитрамповска фантазија

Ако би заиста у блиској будућности започео грађански рат на територији САД, за шта, по мишљењу историчара и безбедносних стручњака, постојe реалне шансе, сасвим је сигурно да би изгледао драстично другачије од било чега што смо могли да видимо у филму "Грађански рат" британског аутора Алекса Гарланда.

Гарланд је сценариста и режисер познат по опсесији дистопијским визијама угроженог човечанства, а заједничко за све његове претходне радове јесте то што је претња по људски род долазила споља – од вируса који претвара становнике Лондона у зомбије (28 дана касније) преко вештачке интелигенције која је развила вољу и свест (Екс машина) до мистериозног електромагнетског поља које је ванземаљског порекла (Уништење).

Овог пута, међутим, претња је у самом човеку, односно у његовој аутодеструктивној склоности да политичке и идеолошке разлике продубљује до оне критичне тачке кад демократија и дијалог доживе колапс и оружани сукоб постане неизбежан.

Прави детектив, нестали совјетски планинари и мрачна привлачност окултног

 Ако је судити по скорашњој инфлацији постапокалиптичних филмова и серија који третирају распад уређеног друштва какво познајемо и сурову борбу за преживљавање која уследи (Оставите свет иза себе, Не гледај горе, Слушкињина прича), очигледно је да је пандемијска криза до сржи уздрмала психу просечног савременог Западњака који више не верује у стабилност институција и друштвених механизама који би требало да му гарантују комфоран и миран живот, али ни у транспарентност, здрав разум и добре намере оних видљивих и невидљивих моћника који управљају читавим друштвом.

Страх од масовног грађанског рата постао је нарочито изражен пред претходне председничке изборе, одржане усред корона пандемије и БЛМ протеста, када је подељеност између либералне и конзервативне Америке постала толико заоштрена и изражена да су поједини реномирани политиколози попут Барбаре Волтер, након тих избора 2020, писали како је Америка ближа Другом грађанском рату него у било ком претходном периоду своје историје, јер је политичка култура загађена "токсичном мешавином екстремизма и поларизације, друштвеног и културног трибализма, масовном раширеношћу теорија завере, пролиферацијом оружја и до зуба наоружаних паравојних формација и свеукупном ерозијом вере у државу и либералне, западне вредности".

Секс, град и последњи дани Империје

Питања имиграције, абортуса, поседовања личног наоружања, промоција транс права и расни односи означени су као потенцијалне тачке раздора које би могле покренути дезинтеграцију америчке федерације. Волтерова је као кључни фактор могућег сукоба издвојила појаву коју је назвала "акцелерационизам", а која је, по њој, апокалиптично веровање да је модерно друштво дошло до краја и га је немогуће спасити, те да треба убрзати његов насилни нестанак како би, из његовог згаришта и пепела, могао да се роди нови поредак.

У том смислу, није сасвим јасно какав је то нови имагинарни поредак настао након грађанског рата у филму Алекса Гарланда. Филм нам не саопштава ни зашто је конкретно рат почео нити ко тачно против кога ратује. Посебан је нонсенс свима који прате и познају америчку политику да су на истој страни Тексас и Калифорнија, две америчке државе које су у сваком смислу (идеолошком, законском, менталитетском) тоталне супротности и које имају вероватноћу да у будућности склопе неки савез отприлике сличну као Иран и Израел.

Главни јунаци филма су новинари и фоторепортери који путују из Њујорка до Вашингтона како би интервјуисали америчког председника, чија се Лојалистичка коалиција налази под ударима сепаратистичких Западних снага. Гарландови новинари су "посмртни остаци" некадашње мејнстрим штампе, етнички и расно шаролика дружина, састављена од напаљених авантуриста, циничних ветерана и идеалистичних почетника који у ратном вихору траже шансу да испричају своју велику новинарску причу достојну Пулицерове награде.

Пролазећи поред призора разрушене инфраструктуре и масовних злочина над цивилима, Гарланд нам кроз њихове очи показује друштвену и људску цену која се плаћа када "оружје проговори, а музе заћуте". Бирајући да у средиште своје приче стави новинаре, који по уџбеничкој дефиницији преносе а не учествују, Гарланд као да жели да нагласи своју политичку неутралност и објективност.

Он, наводно, не жели да заузима страну у сукобу између либералне (Бајденове) и конзервативне (Трампове) Америке, али између редова јасно се може наслутити за коју страну (не)скривено навија. Сви негативци који са садистичким задовољством убијају ненаоружане цивиле су белци и подсећају на карикатуре Трампових присталица које је Хилари Клинтон једном назвала "корпом бедника". Исто тако, председник кога тумачи Ник Оферман неодољиво ликом подсећа на Стива Бенона, Трамповог некадашњег саветника и једног од најистакнутијих и најомраженијих конзервативаца Америке.

Ипак, идеолошка пристрасност није највећи проблем филма, већ то што не успева адекватно да дочара потенцијалне ужасе грађанског рата у једној тако великој и богатој, а истовремено хетерогеној и подељеној земљи као што је Америка данас. Кадрови које испоручује Гарланд делују наивно и бледе пред оним што свакодневно можемо да видимо у телевизијским извештајима из Украјине и Појаса Газе.

Готово да уопште нема употребе најсавременије војне технологије попут дронова која би свакако била врло присутна у неком будућем америчком рату. Делом то је последица танког буџета (око 50 милиона долара) који се жели сакрити инсистирањем на симболици и поетичности призора у стилу Кополине "Апокалипсе сад", али можда још више неспособности Американаца да замисле како грађански рат уопште може да изгледа.

Американци јесу копилад бога Марса и неспорно ратоборна нација, вероватно једна од најагресивнијих и најкрвожеднијих у историји, али сплетом географских и историјских околности нису дуго времена били у прилици да искусе како изгледа водити рат на свом тлу.

Сејући деценијама уназад, перфидно и немилосрдно, смрт и разарање широм света, далеко изван својих граница и искључиво употребом професионалних војника, они су заборавили како изгледа свакодневно дрхтати над безбедношћу свог дома и животима најмилијих.

Гарландов филм ће их можда мало тргнути у погледу визуелизације нагомиланих рачуна који убрзано долазе на наплату, али када ратна мечка, пре или касније, заиста заигра пред њиховим вратима, то ће, сасвим извесно, бити неупоредиво крвавије и суровије од крајњих домета њихове најмрачније имагинације.