Косовска битка за Евровизију

Прошла је скоро читава недеља од избора српског представника за Песму Евровизије, али се узбуркане страсти у нашој јавности не смирују око победника такмичења и самог изборног процеса. Као што је већ постало обичај у време избора нашег евровизијског кандидата, на мрежама и у јавним гласилима ломе се копља и воде се жучне расправе и ватрене полемике, а сврставање у међусобно супротстављене таборе поприма политичке, идеолошке и цивилизацијске конотације.

Чак смо могли прочитати најаве да се спремају и демонстрације испред РТС-а од стране присталица једног кандидата коме је, како се сматра, украдена заслужена победа.

Трагикомична неспособност Срба да разликују битно од небитног, односно суштинско од периферног, поново се испољава у једној тако баналној ситуацији као што је избор песме за Евровизију, одавно девалвираном и исполитизованом такмичењу које са музиком има врло мало везе.

Иако је у гласању публике путем СМС-а највише гласова добила млада певачица Анђела Игњатовић, познатија под уметничким именом Бресквица, са етно песмом "Гнездо орлово" која ваљда треба да симболише тријумфалан повратак немањићких орлова на окупирано Косово, одлукама жирија одлучено је да, као српски представник, на такмичење у Малмеу ипак иде такође врло млада извођачица Теја Дора са нешто модернијом песмом "Рамонда".

Та композиција такође има својеврсну патриотску "удицу", односно асоцијацију, из назива песме и рефрена, на Наталијину рамонду, нежни љубичасти цвет који је званични симбол страдања и коначне победе српске војске у Првом светском рату.

Обе песме имају своје промотере и заговорнике, али и критичаре и оспораватеље међу јавним личностима из света музике и естраде. Евидентно је међутим да је највећи део "патриотске" јавности стао уз Бресквицу, препознајући у њеној кореографији, костиму и вокалној изведби назнаке родољубивог буђења омладине из дефетистичког и конзумеристичког западног сна.

Није било важно ни то што се поменута певачица у прошлости истицала по песмама које би пре могле да се посматрају као ултракомерцијалне химне у славу либералног и декадентног начина живота.

Vox populi, vox dei, говорили су стари Римљани, али се са том крилатицом нису сложили чланови стручног жирија који су прегласали народ и у Шведску послали песму са ипак далеко стишанијим и мекшим српским набојем, вероватно како не би случајно увредили србофобне кербере из региона и уважену европску господу из Брисела.

Постојале су, наиме, јаке индиције да се спремала евровизијска блокада у случају да је "Гнездо орлово" изабрано за српског кандидата. Хрватски и албански медији већ су покренули кампању у којој су увелико писали о "шовинистичкој песми", "слављењу Хитлера" и сличним будалаштинама, а метафоре о "црним птицама" и о томе како ће "ведро бити поново" тенденциозно су протумачене, баш као и раније у случају Данице Црногорчевић или Београдског синдиката, као ратнохушкачки покличи и крунски докази о геноцидним намерама у некаквом будућем хашком музичком процесу.

У том смислу, разумљива је фрустрација и бес код српских родољуба који су по ко зна који пут прегласани и намагарчени процедуралним смицалицама, како у свет не би случајно отишло било шта што мало јаче мирише на српство и народну традицију.

Константно игнорисање и прекрајање јасно исказане народне воље од стране отуђених и из иностранства инсталираних центара моћи, унутар номинално српских институција, јесте озбиљан друштвен проблем, али за борбу против те пошасти треба ипак изабрати мало мање фриволан повод.

С друге стране, тешко је баш разумети зашто је тим вајним родољубима и праведницима толико стало ко ће нас представљати на Евровизији, такмичењу које већина десно оријентисаних и конзервативних Срба сматра за параду изопачености и настраности где, по политичком диктату, побеђују брадате жене и украјински мрзитељи Путина.

Ту већ долазимо до озбиљне когнитивне дисонанце у главама људи који мисле све најгоре о Евровизији, али су, истовремено, наводно спремни да погину за то да Бресквица пркосно отпева своје "Гнездо орлово" у Малмеу пред трансџендер екипом и њиховим глобалистичким покровитељима.

Наравно, подразумева се да свакога ко можда није баш толико одушевљен Бресквицом одмах прогласе за издајника и крипто-другосрбијанца.

Има ту доста и до ината, наше старе бољке која нас често спречава да рационално расуђујемо, али и до неког дубоко усађеног, инфантилног комплекса инфериорности спрам (Западне) Европе који нас нагони да стално тражимо љубав и потврду тамо где нисмо омиљени и пожељни. Јавна је тајна да је Евровизија најпопуларнија у земљама које су најдаље од Европске уније, у Турској, Азербејџану и Израелу, на пример, увек влада делиријум и општа помама за овим музичко-сценским спектаклом, док у Француској, Италији, Немачкој и осталим западним државама, које су далеко ближе друштвеним вредностима које се на њој промовишу, једва да региструју њено постојање.

Када смо били клинци, домаћи избор за песму Евровизије био је део поп иконографије југословенског братства и јединства, у коме су републички центри гласали по узору на европске престонице, а све заједно уклапало се згодно у сан о западном капиталистичком благостању и слободи који је био ношен берлинским "ветром промена". У међувремену, тај западни сан се одавно потрошио, излизао и изметнуо у сопствену супротност и ругло, а Евровизија је, баш као и Европска унија, изгубила огроман део свог гламура и привлачности. 

Са изузетком италијанског рок бенда "Манескин", ниједан извођач у последњих двадесетак година није успео да направи озбиљнију светску каријеру на крилима наступа или победе на Евросонгу.

Нема никакве сумње да ће Теја Дора имати неку корист од публицитета који носи учешће у Малмеу (прошлогодишње финале гледало је чак 162 милиона људи), али за њену будућу каријеру несумњиво је значајнији велики пробој који је претходно направила на стриминг платформама са песмом "Џанум".

У тренутној политичкој конјунктури на старом континенту, тешко је очекивати да она, без обзира на објективне квалитете песме, има било какве шансе да оствари иоле запаженији пласман, али је врло важно не дозволити да ова талентована девојка, рафинираног музичког израза и јединственог поп сензибилитета, постане колатерална жртва хистеричних препуцавања и секташке острашћености која се из политичке сфере прелила у све друге аспекте наших живота.

Довољно имамо подела, није нам потребна и још ова нова и апсурдна, евровизијска, а усијане патриотске главе треба мало охладити и подсетити да приштеде енергију и снагу. Јер се битка за Косово и традицију ипак не добија слањем СМС-ова за Евровизију и јаловим расправама по интернету.