Стогодишњи дивљи мед

Кључни датуми кратког и плодног живота Антона Павловича Чехова добро су познати.

Рођен је 1860, шеснаест година касније, након очевог банкротства, остаје сам у родном Таганрогу, док се остатак породице сели у Москву. Он ће им се придружити 1879, након што заврши гимназију и распрода преостале породичне поседе. С навршених деветнаест година, дакле, Чехов се у Москви уписује на медицински факултет.

Док је студирао и себе и породицу је издржавао писањем. Приче је, наиме, почео писати још као гимназијалац, а у време студија почиње објављивати у целом низу часописа. Писао је много и брзо: годишње је објављивао око 120 текстова и прича, а 1885. године било их је чак 129.

У својој књизи "Чехов драмски писац" Јован Христић истиче како је уобичајено савршенство везати искључиво за доколицу, но како Чехов то демантује и како је неке од најбољих својих прича, врхунаца руске и светске књижевности, Чехов написао од невоље, набрзину, вођен тек жељом за зарадом.

И услови у којима је стварао били су готово никакви: у малом стану у којем су се мешали бучни разговори, музика и плач деце. Године 1884. Чехов је дипломирао и почиње радити као лекар, а годину-две касније стиче и књижевну славу.

Умро је нажалост млад, са четрдесет и четири, а готово свака од двадесетак година његове књижевне каријере обележена је неким важним делом, било причом, било драмом.

Мали људи и мала поштења

Медицина супруга, а литература љубавница

Чехов је често говорио да му медицина супруга, а литература љубавница. Понекад је, међутим, ову узречицу и варирао па би казао како му је проза законита жена, а драма тек "накинђурена, горопадна, безочна и заморна љубавница". Нема, међутим, сумње да је Чехов био генијалан и као приповедач и као драматичар. Његова плодност у обе области је фасцинантна. Написао је двадесет и шест драма те неколико стотина приповетки.

Наредне године навршиће се тачно дванаест деценија од Чеховљеве смрти, но и ова година доноси једну важну годишњицу везану за његов опус, годишњицу која би у другачијим глобалним околностима била вероватно помпезније дочекана и обележавана.

Наиме, 1923. године у Чеховљевој заоставштини је пронађен рукопис драме "Платонов", првог озбиљнијег и амбициознијег његовог драмског текста. Било је то, дакле, пре тачно стотину година. Чехов је текст писао специјално за глумицу којој је наменио главну женску улогу, за Марију Јермолову. Након што је онда одбила улогу, текст је остао непознат неколико деценија.

Драма по овом тексту, ако би се поставила у целини, трајала би више од пет сати. Стога је чешће постављан у скраћеним варијантама. Савремени британски драматичар и сценариста Дејвид Хер, два пута номинован за Оскара, "Платонова" узима као илустрацију да млади Чехов као писац нипошто није инфериоран зрелом Чехову.

Судбина на Западу

У претходних стотину година, "Платонов" је имао занимљиву судбину на Западу. Први скраћени превод на енглески објављен је још 1930. године. Први превод комплетног текста на енглески датира из 1964. Двадесет година касније, писац Мајкл Фрејн објавио је властиту адаптацију "Платонова" под насловом "Дивљи мед". Премијера тог текста играна је у "Народном позоришту" у Лондону, са легендарним Ијаном Мекеленом у главној улози. Та поставка из 1984. била је понешто полемична у односу на совјетски филм од седам година раније, снимљен такође према наведеном Чеховљевом предлошку, а у режији Никите Михалкова. Филм се звао "Незавршени комад за механички клавир". Текст је адаптирао Александар Адабашијан. Ту адаптацију је опет искористио Тревор Грифитс за своју поставку овог Чеховљевог текста коју је под насловом "Клавир" режирао у лондонском театру "Котесло". Главну улогу је играо Стивен Реа.

Крајем прошлог века, поједини режисери враћају се оригиналном Чеховљевом тексту, колико год (пре)дуг био. Режисер Лев Додин је с једном петроградском позоришном трупом гостовао на Кунстфесту у Вајмару 1997. са четверосатном поставком "Платонова" и доживео овације публике те хвалоспеве критике. Иста поставка је осим у Русији и Немачкој, играла и у Италији те Великој Британији. У двадесет и првом веку, различите варијанте "Платонова" постављане су од Торонта до Сиднеја и од Лондона до Бродвеја. У једној од ових поставки, улогу изворно намењену Марији Јермоловој играла је легендарна Кејт Бланчет. "Платонов" је у Србији и Југославији играо у Српском народном позоришту у Новом Саду с јесени 1982. Представа је одиграна 38 пута, а текст је и адаптирао и режијски поставио Стево Жигон.

Жртва "културе укидања"

Стотину година од откривања "Платонова" је идеално време за нову поставку овог чудесног комада. Главни лик у којем се комбинују два темељна модернистичка мита – Хамлет и Дон Хуан – је у много чему парадигма ове епохе. Различите варијанте и адаптације су попут калеидоскопа што стварају чеховљевски архипелаг рецепције.

Чини се, међутим, да је чак и Чехов постао жртва "културе укидања". Имајући у виду репутацију овог комада у протеклих пола века, чудно је заправо да пуних стотину година од његовог откривања нема најава неких нових великих поставки.

Мајкл Фрејн је на Чеховљевом трагу писао о "дивљем меду", а ту фразу је за наслов једне своје песме искористила ирска група "Ју-ту" (У2). У тој песми постоје стихови "Пре него су сатови мерили време/ пре него је свет начињен". Од кад је свет начињен, откад сатови мере време, уметност је она дисциплина људског духа из које ишчитавамо универзалност људског искуства. Мало је уметника у историји човечанства који су то знали онако како је то знао Антон Павлович Чехов.