Поруке из 2023. године
Много је у Сарајеву у последњих тридесетак година написано "полемика" са Андрићевом причом "Писмо из 1920. године" и то је сасвим у реду, само кад се у интерпретацијама те приче не би ишло у другу крајност
Непосредно након недавног инцидента на Илиџи кад је неколико локалних насилника напало скупину родитеља београдске деце која су дошла на већ традиционални међународни дечији фудбалски турнир (млађе категорије ФК Звездара на овом турниру учествују већ три-четири године и до овог јануара није било никаквих проблема), сарајевски политичари и јавне личности кренули су да се ритуално извињавају, а тамошња полиција је реаговала брзо и професионално идентификујући и приводећи нападаче у најкраћем року.
Једва је, међутим, неколико сати прошло, кад је кренуо масовни покушај бизарних интерпретација према којем се није радило о нападу из националистичких мотива те да је, све у свему, цео инцидент заправо занемарив.
Нападачи су се тобоже устремили на заставу ФК Звездара на исти начин на који би напали и носиоце заставе, примера ради, ФК Челик из Зенице или ФК Слобода из Тузле. Затим, коментатор јединог сарајевског политичког недељника пише како нападнути нису "невини родитељи" него "сумњива лица из србијанских црних хроника те особе које припадају навијачком свијету", те да су та "сумњива лица" уочи напада "направили неколико инцидената и провокација не само унутар сале или у хотелу у којем су смјештени већ и у околини ових објеката".
У најкраћем, стари аргумент "а што је носила тако кратку сукњу" којим се од памтвека за напад криви жртва, а не нападач.
По изјавама сведока, нападачи су пре атака повикали "Срби, само смо вас чекали". Испоставило се да једино нападачи нису крили мотивацију својих напада. Градоначелницу Сарајева је пак забринуло што су нападнути "гости"; а угледном режисеру и функционеру локалног националног театра засметало је што се овим квари "имиџ" Сарајева.
"Босна земља мржње"
Кад данашње угледне Сарајлије кажу да ово "није права слика Сарајева" код неких од њих ту јесте калкулација, али је код велике већине вероватно реч о истинском уверењу. Психолошка стабилност тражи да се смањи когнитивна дисонанца. Већ деценијама ти људи убеђују и саме себе и читав свет да је Сарајево до почетка последње деценије двадесетог века било глобална оаза мултиетничког склада. А свако присећање које није у том тону, дезавуише се као пропаганда.
У том смислу је јако индикативна судбина чувене Андрићеве приче "Писмо из 1920. године". Много је у Сарајеву у последњих тридесетак година написано "полемика" са том причом и то је сасвим у реду, само кад се у интерпретацијама те приче не би ишло у другу крајност. Да, јунак приче, онај који је тврдио да је "Босна земља мржње", од мржње гине – у Шпанији, што ће рећи да мржње има свуда. Да, има је свуда, па је има и у Босни. Неки би, међутим, хтели да верују да мржње у Босни није било, док однекуд није импортована.
Јунак наведене приче, у писму из њеног наслова, пише, између осталог, и ово: "Ту специфичну босанску мржњу требало би проучавати и побијати као опаку и дубоко укорењену болест. И ја верујем да би страни научници долазили у Босну да проучавају мржњу, као што проучавају лепру, само кад би мржња била исто тако, признат издвојен и класифициран предмет проучавања као што је лепра."
Прича је иначе написана непосредно након Другог светског рата, током кога су се у Босни десили многобројни злочини надахнути међунационалном мржњом и шовинизмом. Савршено свесни тога, комунисти су кроз политику "братства и јединства" покушали да спрече да се нешто слично икад понови. Отуд су комунисти покушали на неки начин да остваре идеју Андрићевог јунака Макса Левенфелда, па су инциденте на бази међунационалне мржње активно бележили и проучавали.
Један други Макс, истакнути амерички историчар Макс Бергхолц, објавио је последњих година неколико научних радова и једну запажену књигу о Босни и Херцеговини. Он је у архивима босанскохерцеговачког Савеза комуниста пронашао мноштво необично интересантних података.
Осам међунационалних сукоба дневно
Тако је, рецимо, пронашао и податак да су у Босни и Херцеговини од краја 1959. до средине 1962, дакле, током две и по године, званично пријављена 7.433 инцидента узрокована међунационалном и верском мржњом. У просеку би то било чак осам дневно. Дакле, током две и по године, апсолутно свакога дана, званично је пријављивано у просеку око осам индивидуалних међунационалних сукоба.
Ти инциденти варирају од клетви и псовки, од вербалних деликата такорећи до туча и наношења лакших и тежих телесних повреда. А ако је свакодневно пријављивано по осам таквих инцидената, ко зна колико их је било, а да нису стигли под рефлектор органа власти.
Деценију и по након краја Другог светског рата, на врхунцу економског опоравка и комунистичке моћи, међунационална мржња у Босни и Херцеговини је и даље, хвала на питању, била жива и здрава. Ова теза се темељи на научним и архивским доказима, не на било каквом импресионизму. Код импресиониста који памте "златно доба", по правилу се чују успомене из жанра "пре се није знало ко је ко" и "ми смо једни другима долазили на Бајраме и Божиће". Тешко је и замислити бољу илустрацију фројдовског софизма о "позајмљеном котлу": ако се није знало ко је ко, како се знало коме ићи на Бајрам, а коме на Божић?
Велики пољски писац Гомбрович је говорио да је сујета велики проблем уметника, али да би најпогрешније било порицати да сујета постоји. Тек после признања да постоји, говорио је Гомбрович, сујета се може цивилизовати. У борби против међунационалне мржње, нужно је прво признати да она постоји. Тек тада се ствара простор за други корак.
