Цајке покрај њега иду

Има речи за које памтимо кад смо их први пут чули. Ја се тако сећам да сам за реч "тајкун" први пут чуо у Загребу средином 1992. године. Четири године касније, сазнавши да се посљедњи роман Френсиса Скота Фицџералда зове "Последњи тајкун", из једног предговора откривам да реч "тајкун" долази из јапанског језика где значи "велики господин".

Те исте 1996. године, кад сам већ после Дејтона, у Сарајеву уписао англистику, крајем децембра путујем до Загреба и код рођака се распитујем за неке старе другове, где су, шта раде. То су били људи с којима са раније делио музички укус, који су волели "алтернативу". Велики део њих сада је, говорили су му, почео да слуша "цајке".

Нисам знао тада шта значи "цајке". Објаснили су ми да су "цајке" најближе ономе што се некоћ звало "народњаци". Такав избор у тадашњем Загребу није имао само естетску, него и политичку конотацију.

За већину мојих тамошњих познаника, "цајке" су биле најбољи начин забаве, али један од њих је ипак имао проблем са политичком димензијом оваквог естетског избора. Па је тврдио да се и такав музички укус може задовољити без "србовања". На питање једног свог друга шта онда да слуша, овај је рекао: "Черге" Златка Пејаковића. 

Кад градоначелник одлучи

Сетио сам се овог доживљаја близу тридесет година старог кад је у Хрватској кренула хистерија са забрањивањем концерата "цајки". У сали Дома спортова у граду Пули, жупанија Истарска, Република Хрватска, био је заказан концерт за 25. март ове године. Сала је унајмљена још прошле године, а до месец дана пре заказаног термина већ је било распродато више од 90 посто капацитета дворане. Концерт је планиран под именом "Душко Кулиш & гости", а међу гостима су били предвиђени Драган Којић Кеба и Ана Бекута. Градоначелник Пуле одлучио је напрасно да концерт – забрани.

По сведочењу директора поменуте спортске дворане, градоначелник Пуле га је звао сав бесан рекавши да у свом граду не жели то "српско смеће". Тужно је што је организатор концерта морао да се брани и на начин да јавност подсети да је Душко Кулиш заправо – Хрват. Ствари су заправо деградирале у односу на време од пре близу тридесет година. Тада сама музика није била проблем, проблем је била "етничка крвна слика" извођача.

Душка Кулиша сада, међутим, не амнестира његово хрватство. Уосталом, какав је он Хрват, кад су му гости на концерту Драган Којић Кеба и Ана Бекута?!

И у Хрватској и у целој тзв. регији, па и у Србији, постоји тај стереотип да за разлику од остатка Хрватске, Истра никад није потонула у глиб шовинизма. Отуд је овај иступ градоначелника највећег града у Истри додатно шокирао многе. Ипак, свесни да извођачи које су окупили имају своју публику свуда у Хрватској, организатори су испрва намерили да исти концерт одрже у Осијеку. Тамошњи градоначелник није, међутим, желео да заостане за својим колегом из Пуле. Он је такође забранио концерт уз успутно образложење из области културологије за почетнике: "Осијек је средњоевропски град који има наглашену европску димензију, град који се интензивно развија у праву славонску метрополу, град који има највећу културну манифестацију Источне Хрватске у виду Осјечког лета културе која доказује како култура и уметност савршено пристају граду на Драви".

Боле кости

Случај је изазвао велику медијску, па и политичку пажњу. Против забране се огласио и Зоран Милановић, председник Републике Хрватске. Он је рекао да лично не воли "ту музику", да га од те музике "боле кости", али да мисли да је забрана погрешна. Милановићев став је, наравно, много демократичнији од ставова градоначелника највећег истарског односно славонског града, али и код њега постоји тај покровитељско-културрасистички став према "цајкама" које у Хрватској функционишу као симбол нечег примитивног и "српског".

Пре близу тридесет година, Борис Буден је објавио текст чудесног наслова "Кад будем усташа и Југословен". У том есеју Буден истиче како је "народњак способан за најдубљу трагику, најсофистициранију естетску емпатију, али и ангажирану социјалну критику". На необично сугестиван начин, Буден у презреним "цајкама" препознаје "живот културе као културу живота" и нешто што се супроставља "слаткасто трулом задаху стерилног елитистичког етера" и "чистој култури смрти".

Финеса културног укуса

На једном делу социјалног и политичког спектра, ове Буденове тезе су у међувремену прихваћене и интериоризоване. У класичној друштвеној динамици, ускоро је дошло и до реактивне парцијалне ренесансе презира према "турбо фолку". Ту смо, међутим, већ на терену финеса културног укуса.

Потези градоначелника Пуле и Осијека немају везе са естетиком. То је чиста политика, на рубу потицања изазивања националне и верске мржње.

Доживљавајући културу као мртво-озбиљни церемонијал, "естетичари" попут два градоначелника нису свесни да управо њихова политика има везе са оним што се последњих година и деценија представља као убедљиво највећи проблем у Хрватској, а то је демографски слом. Уништавањем Југославије, протеривањем Срба, утемељени су, што би рекао градоначелник Осијека, "култура и уметност" који Хрватској "савршено пристају". То су такви "култура и уметност" да од њих, ко ђаво од крста, све више према Баварској и Ирској беже и Хрвати.

Ако ускоро и композиције Златка Пејаковића не буду проглашене неподобним, ако попут Душка Кулиша ни њему хрватство не буде довољно за амнестију, његов чувени рефрен биће згодна дескрипција културе у којој се концерти забрањују:

Празна душа тихо јеца

Остала је само празна чаша