Колико славе треба писцу

Пријатељи, барем у мом искуству, често причају о добрим концертима на којима су били. Нешто ређе, помињу и позоришне представе. Није, међутим, претерано често да се хвале јавна предавања. А, мој пријатељ из Будимпеште, имао је, међутим, потребу неки дан да ми се похвали како је био на величанственом предавању о Толстоју. Предавање се звало "Лав Толстој и либерализам", предавачица је била Лина Штајнер са Универзитета у Бону, а предавање се десило у Будимпешти осамнаестог јануара ове године.

Животне олује

Животни пут Лава Николајевича Толстоја добро је познат. Рођен је 28. августа 1828. године у Тулској губернији, на имању Јасна Пољана. Младост му су састојала од типичног авантуристичког инвентара онодобних руских аристократа. Било је свега у тој бурној младости: коцке, пића, жена, дугова, венеричних болести, путешесвија. Толстој је студирао право, но никада није дипломирао.

Део Толстојеве младости обележила је, међутим, и служба у војсци, тачније у артиљеријској регименти на Кавказу.

Ипак, већ у трећој деценији живота наслућује се велики писац. Од своје 24. па до 29. године Толстој је објавио три књиге своје аутобиографске трилогије: "Детињство" (1852.), "Дечаштво" (1854.), "Младост" (1857.). Осим ове трилогије Толстој је тих година штампао и "Севастопољске приповести". Пре свог 30. рођендана он ће такође део живота провести и у западној Европи - у Француској, Швајцарској и Немачкој, а по повратку у Русију враћа се у Јасну Пољану.

Године 1862. Толстој ће оженити Софију Андрејевну Берсову, а ова ће му током њиховог дугог брака изродити чак 13 деце и над‌живети га за девет година. Толстојева је супруга, иначе, била млађа од њега чак 16 година тј. у време венчања имала је једва 18 година док је Толстој имао 34. Живећи повучено у Јасној Пољани Толстој је много писао. Најпознатија његова дела су три грандиозна романа: "Рат и мир", "Ана Карењина" и "Васкрсење".

Не треба, међутим, заборавити да је уз књижевну славу Толстој крајем 19. века постао и својеврсна морална икона.

Почетком 20. столећа Толстој је заправо више био познат као мудрац и моралиста, него као писац. Просветитељство, борба за права обесправљених, аскетизам уздигли су Толстоја у симболичну фигуру славну у целом свету.  Његово залагање за изворно јеванђељско хришћанство учинило је да га Руска православна црква изопшти 1901. године. Те исте године први пут је додељена Нобелова награда за књижевност коју је, по општем мишљењу, требао добити управо Толстој. Лауреат је, међутим, постао француски песник кога данас мало ко памти: Сили-Придом. Двадесетог новембра 1910. године Лав Николајевич Толстој је умро потпуно сам на малој жељезничкој станици Астапово. Сахрањен је у Јасној Пољани.

Хаџи-Мурат и Рамзан Кадиров

Почетком овог века, у Енглеској је објављен нови превод "Хаџи-Мурата" из пера Хјуа Аплина. Тада су се сви енглески медији такмичили у хвалоспевима, а у једном угледном недељнику дословно је записано како је тај роман "најбољи доказ чињенице да је права књижевност увек актуелна". За тадашње британске рецензенте та актуелност је била невероватно привлачна.

Прича о прослављеном чеченском герилцу, страху и трепету царске руске армије средином 19. века била им је интересантна и као пролог за тада актуелне догађаја и слика контраста између Чечена као побожних и аскетски настројених муслимана и моралне слабости Руса. Двадесетак година касније, призивање "моралне слабости" Руса Енглезима је привлачније него раније, али због Рамзана Кадирова, рекло би се, нису одвећ расположени да претерано хвале ни Хаџи-Мурата.

Толстој свакако у овом роману не гаји априорне симпатије према било коме, нарочито не оне унапред очекиване; ласкавије је у њему свакако представљен герилац и пубуњеник Хаџи-Мурат неголи руски цар.

Соната и смрт

Од краћих Толстојевих дела, као најуспелија и уметнички најостваренија се истичу две новеле "Кројцерова соната" и "Смрт Ивана Ијича". "Кројцерова соната" је једно од оних дела које нам о духу времена говоре више неголи стотине историјских студија и монографија.

Уз "Госпођицу Елзу" Артура Шницлера, неке од тих страница исписао је Ото Вајнингер, управо је ова Толстојева новела понајбоља илустрација типично деветнаестовековног односа према сексуалности.

На трагу Кундерине тезе да је један од највећих пораза 20. века тај што претходном столећу није понудило никакав квалитетан одговор на његове сексуалне фобије, и ова новела, мада друкчије од "Хаџи-Мурата", призива нова савремена читања. У феминистичким читањима ове прозе, често се потенцира Андреа Дворкин.

Један писац

Има једна божанствена анегдота из времена СССР-а, тачније периода најчвршће Стаљинове владавине, када један функционер Друштва писаца Совјетског Савеза желећи да покаже културну супериорност Русије под влашћу комуниста у односу на време царске власти устврди како је крајем 19.и почетком 20. века у Тулској губернији живео само један писац, а да их је пет деценија касније било чак три стотине. Онај један је, међутим, био Толстој, а ових тристо су заборављени.