Притајене сенке и жижак светога пламена

У српском језику, за разлику од, рецимо, енглеског, иста реч означава и текст у стиховима који се чита и текст који се уз мелодију пева. Кад неког питаш која му је омиљена песма, то заправо може звучати збуњујуће: односи ли се питање на домен Дучића и Ракића, односно Попе и Павловића, или пак Боре Ђорђевића и Момчила Бајагића, односно Ђорђа Балашевића и Милана Младеновића. Добри текстописци из сфере популарне музике често су под утицајем овог или оног песника. У југословенском рокенролу има и примера да су отпеване неке конкретне песме "класичних" песника. Посебно леп пример је, рецимо, "Баш Челик" Јуре Каштелана у изведби групе "Забрањено пушење".

Постоје, међутим, и примери кад се неке песме симболички "римују", кад није нужно да је једна директно утицала на другу, али опет из обе се наслућује слично осећање света. Једне од тих "паралела" се често сетим. То је линк између једне песме Тина Ујевића и једне коју је отпевао Влада Дивљан. Ујевићева песма је написана у време док још бесни Први светски рат, а после Октобарске револуције. Овај оквир је доста прецизан, тачан и илустративан.

Ујевићева песма зове се "Русији Русија" и почиње стиховима: "Мајко свом племену какву ја сам снио/ у бујне вечери и предзорја врућа,/ владај нашим грчем, крвава Русијо,/ царуј душом нашом, Велика Будућа;// јер ако се руши камен са камена,/ и ако твој дворац понире стубоком,/ још се чува жижак светога пламена,/ као бисер тајне, у срцу дубоком".

Првобитно је објављена у листу "Забавник" на Крфу. Од ње је њен аутор имао велика очекивања, а касније се само лепо уклопила у његова сабрана дела.

Песма "Русија" осванула је године 1982, на кључном албуму Идола "Одбрана и последњи дани". Та Дивљанова песма иде овако: "Бакићева улица већ је заспала/ сенке се притајиле, светлост уснула/ наша тиха соба се тек пробудила/ наша тиха соба је затреперила// Ја сам још студирао, она је радила/ ноћу сам јој читао А. Фадејева/ некад би се чудила добрим песмама/ није ми допуштала да се замарам.// Нама Нова година ништа није донела/ као да се збунила ил' се ругала/ нама нова година ништа није донела/ по небу смо тражили светлост Востока// Имала је снажније руке него ја/ имала је снажније руке него ја/ није ми дозволила да је савладам/ није ми допустила да је савладам".

Ране осамдесете биле су време кад је о популарној музици и рокенролу писано више него данас, али је ипак став Николе Кривокуће из наше епохе можда најсугестивније сумирао атмосферу ове песме: "'Русија' доноси ту нежну хармонију – А-мол, Д-мол, Г, Ф, Ц и тај диван гитарски пасаж, од оне врсте какве само Дивљан прави. Тек на крају, дакле, долази та песма: бас линија која звучи као да је пуштена унатраг, мноштво звукова и звркова који песми дају неозбиљан тон без обзира на њен темпо и тај звук трамваја на половини песме, који ће за мене увек бити звук скретања под Калемегданом, прекопута француске амбасаде, где шина завија а затим исправља, тако да возач коначно може да нагази папучицу уз Париску улицу, ка Библиотеци. Но, ту се круг затвара – и приче се поново улију у једну: колико је готово немогуће да је тај звук за песму снимљен управо на том ћошку, толико је те 1982. било невероватно да ће тај трамвај возити баш Зденко, басиста 'Идола', свега неколико година након објаве 'Одбране' ...".

Тин Ујевић је у свему био лик испред свог времена: "Васиона мајко густих покрајина,/ твоје срце жарко грије цијелу земљу,/ у човјеку сваком има родна сина/ анђео Славенства у старинском Кремљу;// али ништа славно, ништа тако моћно/ од Истока рујна до рујна Запада,/ као, и у вријеме сутонско и ноћно,/ пробуђена свјесна и исконска Нада".

О цитираној Ујевићевој песми, Миљенко Јерговић је забележио и ово: "Тин Ујевић је, наиме, написао најљепшу пјесму нашега језика посвећену Русији. Као и све пјесме о тој невјеројатној земљи, о тој космогонији од земље, тако је и ово љубавна пјесма. Може се вољети жена и да та љубав буде велика, може се и Босна вољети, и Србија као што је Србију волио Оскар Давичо, може се, једнако, вољети свака од двјестотињак земаља чланица Уједињених народа, али ниједна љубав према жени или земљи не може бити тако велика и претјерана као љубав према Русији. Тко год је Русију волио, претјерано ју је волио, и скупо је такву љубав плаћао. Љубав према Русији судбинска је и трагична, увијек заврши с ископаном лобањом, с лудилом и с црним оловним пломбама. Али Ујевићева пјесма 'Русији Русија' претјеривање је у нечему што је само по себи претјерано. Претјеривање, уз такав пјеснички дар, какав је без успоредбе у овоме језику."

Влада Дивљан био је довољно начитан човек да је могао знати ову Ујевићеву песму, али је уместо да о њој пише, написао своју. Неки од мотива прве прелили су се тако можда у другу песму. "Жижак светога пламена" из друге строфе Тина Ујевића огледа се у "сенкама које су се притајиле" из другог стиха Дивљанове песме. У Дивљановој песми се незаборавно призивају извесни Бакић по којем се зове извесна београдска улица, те писац А. Фадејев. Бакић је, испоставља се, Војислав Бакић рођен 1847. године, док је А. Фадејев заправо Александар Александрович Фадејев, писац чије дело, чак и у контексту превода на српски, симболички представља једно јединствено и специфично генерацијско искуство.

Између ове две песме стало је шест и по деценија, близу једног животног века, дакле, али у обе песме се на сличан начин преплићу сугестивност и благост што ће бити блиске и данашњем читаоцу, односно слушаоцу.