Нестали за 46.800 секунди
Док сваки туриста пре поласка на пут проверава надзорне камере на граничним прелазима, док свако зна како ужасно изгледа и много мања гужва од оне коју направе стотине аутобуса и хиљаде приватних аутомобила, сваку огромну колону на било којем граничном прелазу у недељу 17. децембра неко би фотографисао и документовао
Прође, ево, и осам дана од избора, а да се не смирује гунгула око тобожње најезде "фантома из Републике Српске" који су, као, "изменили изборну вољу Београђана". О томе се убедљиво највише прича и то се највише коментарише. Све је у сенци тога, чак и успех листе професора Несторовића. Јер упркос силним ишчуђавањима, резултати избора су заправо очекивани и у складу су са предизборним прогнозама бољих агенција за истраживање јавног мњења као и са кладионичарским коефицијентима.
Истини за вољу, и Српска напредна странка и "Србија против насиља" су чак и прошли мало боље него што им је прогнозирано, тачније чак и за два-три-четири процентна поена боље. И то је лако објашњиво: они неодлучни из анкета на крају се по правилу одлучују за најјаче листе. СПС је мало пао, али њихово изборно тело свакако флуктуира. Двери и Заветнике је прошли пут преко руба цензуса гурнуо Несторовић који се сада "осамосталио". Све се, дакле, мање-више знало и наслућивало и пре избора, осим фамозних 40.000 хајдука из Републике Српске.
Сваком имало објективном је већ и на први поглед јасно да је та бројка огромна и да се по свој прилици ради о великом претеривању, али хајде да не будемо цинични и све олако и без размишљања одбацимо, хајде да опозиционим активистима дарујемо оно што Енглези зову "благодет сумње", па покушамо да размотримо како би организационо изгледало превожење 40.000 људи у кратком року из једне у другу државу, то јест у дану спровођења изборног процеса.
Математичка хипербола
Између БиХ и Србије постоји десет цестовних граничних прелаза: Рача/Сремска Рача, Каракај/Мали Зворник, Вардиште/Котроман, Увац/Увац, Устибар/Ваган, Попови/Бадовинци, Шепак/Трбушница, Братунац/Љубовија, Скелани/Бајина Башта и Мокронози/Прибој. Неки паметњаковић би могао рећи да људи из западног – свакако најмногољуднијег – дела Републике Српске у Београд обично путују преко Хрватске, па у једначину ваља убацити и прелаз Бајаково/Батровци. Овде ту могућност прећуткујем, али тај изостанак је овде заправо мала "манипулација" у корист опозиционе теорије, а ускоро ће се видети зашто.
Чисто експериментално, опет "манипулишући" у корист опозиције, рецимо да је зли геније крађе избора савршено организовао логистику па на сваки од десет прелаза послао по четири хиљаде људи да се процес максимално убрза. Кажимо такође да је све ишло глатко у неких 13 сати у којима тај превоз уопште има смисла да би се успело стићи на гласање, да кажемо, рецимо, да процес преласка границе почиње у пет ујутро (два сата уочи отварања биралишта), а да завршава у 18 часова увече (два сата пре затварања).
У тих 13 сати "упада" 46.800 секунди. Не заборавимо да се документи контролишу са обе стране границе. Шалтер царине ћемо да занемаримо.
Значи, ако бисмо узели да две екипе граничара, на свим граничним прелазима између БиХ и Србије не раде 13 сати ништа друго осим контролисања докумената "фантомским гласачима", једна та контрола не би могла трајати дуже од шест секунди. Апсолутно свако ко је пружио путну исправу неком граничару зна да то траје значајно дуже.
А да се разумемо, ово је математичка хипербола која не узима у обзир паузе између прегледа два документа, да и не говорим о паузи између "хендловања" два аутобуса, ово је хипербола у којој нико никад не одлази у тоалет или одмара на било који начин, ово је хипербола у којој смо исфантазирали подједнак промет кроз све граничне прелазе без обзира на њихову категорију, док је у реалности, вероватно, најмање 75 посто саобраћаја (онолико колико га је било и везано и невезано за изборе) ишло преко Раче, плус понешто преко Малог Зворника, Трбушнице и Котромана. А ако се вратимо на евентуални транзит кроз Хрватску, то би број контролисања докумената подигло на четири (БиХ – Хрватска, па Хрватска – Србија), што број секунди додатно смањује.
Прозивка
Не улазећи овде, дакле, уопште у законитост, моралност, легалност и легитимност учешћа становника Републике Српске на локалним изборима у Београду (што је засебна тема) и бавећи се само "логистичким аранжманом", јасно је да је немогуће организовано пребацити 40.000 људи преко државне границе и кроз две граничне контроле у току трајања изборног процеса; то једноставно технички није могуће.
Никаква одговорност, међутим, не постоји за ширење оваквих будалаштина које је ужасно лако демантовати и оспорити. Нажалост, у овако поларизованом друштву то не пролази без последица, а део тих последица већ смо видели. Чак и ван друштвених мрежа, у такозваним традиционалним медијима, неки очигледно писмени и образовани људи понављају тезу о "40.000 босанчероса који су украли изборну воље Београђана" као аксиом.
Док сваки туриста пре поласка на пут проверава надзорне камере на граничним прелазима, док свако зна како ужасно изгледа и много мања гужва од оне коју направе стотине аутобуса и хиљаде приватних аутомобила, сваку огромну колону на било којем граничном прелазу у недељу 17. децембра неко би фотографисао и документовао.
Овако се ствара непотребан анимозитет, да не употребимо неку грубљу реч, који може имати много дуготрајније последице од последица резултата избора. Тај анимозитет је реалан и почиње да ескалира.
Знам људе који су у Београд из Босне дошли пре 30-40 година, који немају практично више никакву везу са завичајем, а који све ово почињу и на својој кожи да осећају као "прозивку". У сваком случају, било би добро да они који су пустили ову лаж у јавни простор признају да су жестоко претерали. Али то се, знамо, неће десити.
