Цвеће и загонетка
Логично је да, успркос свести о Стаљиновим чисткама и злочинама, његов гроб за неке људи буде место ходочашћа
Током прошле недеље, потпредседник српске владе Александар Вулин положио је венац на гроб Јосифа Висарионовича Стаљина. То је привукло велику пажњу јавности. За све оне којима је Вулин антипатичан и који, што је још важније, имају јаке русофобне емоције, ово је било налик на хипотетско остављање, да парафразирамо фамозни наслов Леонарда Коена, "цвећа за Хитлера". Славој Жижек је давно рекао да сви они који изједначавају Хитлера и Стаљина заправо имплицитно тврде да је Стаљин био гори, пошто се онда Хитлер може посматрати као пука "реакција" на Стаљина.
Наведена вест и различити коментари на њу потакнуле су ме да се вратим књизи на коју ми је пажњу скренуо један пријатељ, књизи "Московски агенти" француског аутора Алена Бросата с поднасловом "Стаљинизам и његова сенка". Књигу је у оригиналу објавио париски "Галимар" 1988, а превод Мелите Волф објавила је сарајевска "Свјетлост", у то доба водећи југословенски издавач, само годину дана касније. Књига је објављена у едицији "Рефлекси", а уреднички је потписује Иван Ловреновић.
Књига се отвара предговором под насловом "Загонетка стаљинизма" (у којем аутор ефектно објашњава зашто је агент "амблематска личност стаљинизма"), док је ондашњег југословенског читаоца одмах на почетку могао посебно заинтересовати мото првог поглавља у виду самог почетка "Гробнице за Бориса Давидовича", фамозне књиге Данила Киша: "Прича која следи, прича која се рађа у сумњи и недоумици, има једну несрећу (неки то зову срећом) што је истинита...". Далеко од тога, међутим, да је то једина српско-југословенска референца у књизи. Најзанимљивије у том смислу је друго поглавље књиге, поглавље под насловом "Убица мимо улоге" у чијем средишту се налази Егон Шпилман, трговац из Цириха за кога ће се испоставити да није из Цириха него из Пожаревца и да се не зове Егон Шпилман него Андрија Пикловић (или Бикловић).
Шпилман алијас Пикловић је ухапшен због убиства Бечлије Георга Семелмана 1931. године. Неких шест година раније, Семелман је почео да ради за Коминтерну. Од новчаних дознака које добива из СССР-а, он почиње да живи, па и оснива породицу са Елизабетом Семелман. Његова блискост са совјетским службама иде до те тачке да неко време и проводи на Криму. По повратку у Немачку и Аустрију, међутим, стиже депеша преко које се с њим раскида сарадња. Семелман је разочаран политички, а егзистенцијално је угрожен. У таквој ситуацији, делује да је спреман на све. Међутим, Коминтерни не одговара да неко ко је био увезан с њима, а више није, буде спреман на све. У складу са Стаљиновим диктумом "нема човека, нема проблема", нестало је Семелмана, па је нестало и проблема, а Семелмана је убио Шпилман алијас Пикловић.
Бросат пише: "На суђењу, још више неголи при истрази, Пикловић испада двострук човек, човек од мрамора и наивна ситна риба. Човек од мрамора: признаје се кривим за све због чега га оптужују, преузимајући одговорност за свој чин устрајно и достојанствено. На једно једино питање с непоколебљивом одлучношћу устрајно одговара 'не', иако је то у очигледној супротности са истином: да ли га је неко трећи наговорио на злочин? Ситна риба: на председниково питање о његовој прошлости и мотивима који су га довели до злочина, Пикловић се открива с наивношћу која разоружава. Рођен у грађанској средини, као недорастао младић заноси се националистичким идејама, необично снажним међу српском омладином. (...) Његов деда се звао Андреј Бикл, па је дакле био више германске него славенске припадности. Његов отац славенизовао је презиме у Бикловић или Пикловић, па је студирао на Београдском универзитету. Пикловић се, по свему судећи, служи немачким као матерњим језиком."
Пикловић има солидног адвоката, Коркеса, кога добро плаћају Пикловићеви "пријатељи". Аустријска штампа описује убицу као "крхког младића, с наочалама и високим челом интелектуалца кога изједа туберкулоза". У тамошњем друштву неки отворено "навијају" за убицу, а неки за жртву. Чудном игром случаја, Пикловића напослетку осуђују због неких мање-више ситних прекршаја, типа ношења пиштоља без дозволе, али што се тиче убиства, по тој тачки оптужнице је ослобођен. Из аустријске комунистичке штампе су се бринули да ће Пикловића изручити Југославији, где би могао имати проблема, но то се није десило. Пикловић је успео да отпутује у Москву где ће неколико месеци касније умрети од упале плућа.
Осим у Бросатовој књизи, име и презиме Андрије Пикловића зна се пронаћи у биографским делима о Мустафи Голубићу и Павлу Бастајићу. О свој тројици тих људи с презименима која завршавају на "ић" могла би се цитирати фамозна песма Бертолта Брехта: "Онај који се бори за комунизам/ мора се знати тући и мора се знати не тући/ казати истину и не казати је, учинити услугу и одбити услуге (...) Онај који се бори за комунизам/ од свих врлина има смо једну/ врлину да се бори за комунизам."
Епилог Бросатове књиге написан је док Хладни рат још траје, док Берлински зид стоји, док нико не слути историјски расплет који ће заправо брзо да дође. А тај епилог завршава фразом: "Незнане руке ће и даље полагати цвеће подно споменика Ричарда Зоргеа подигнутог у Москви 1945". И као што ником не пада на памет да обележава Хитлерову родну кућу, док је Стаљинова родна кућа у Грузији – музеј, тако је и логично да успркос свести о Стаљиновим чисткама и злочинама, његов гроб за неке људи буде место ходочашћа. Бросатовим речником, стаљинизам о(п)стаје као загонетка.
