Сведочење из Луганска: Смрт на украјински начин
Украјинске снаге, стациониране у згради старачког дома у насељу Красњанка, забраниле су евакуацију старих и инвалидних лица, користећи их као живи штит. Затим су, повлачећи се, запалиле дом остављајући људе у пламену
Николај Долгачјов је главни уредник телевизије у ЛНР, на ратном подручју где вести нису далеки извештаји него исечци из стварности коју живе и сведоче гледаоци.Новинари ове куће редовно извештавају из зона где често нема комуникације, које су изложене сталним гранатирањима и у којима се воде борбе...
Уз сву одговорност главног уредника, каже Долгачјов, постоји и онај емоционални моменат, важан и сложен. У таквим околностима изграђен је систем рада који подразумева да се преко људи у пратњи и познаника, на свакој етапи, може очекивати помоћ, повезивање и контакт са групом. Током Специјалне војне операције било је много ситуација које су носиле предзнак високоризичних.
За свој новинарски рад Николај Долгачјов је добио највиша признања. Са њим разговарамо о ситуацији на фронту, траговима украјинских злочина и очекивањима људи из Одесе и Лавова који су се придружили руској војсци.
Каква је тренутно ситуација у ЛНР? Да ли се и на којим тачкама воде борбе и у којој мери су ослобођена насеља изложена ризику од гранатирања украјинске стране?
Територија Луганске Републике је готово у потпуности ослобођена. Мала подручја на северозападу републике су и даље под контролом непријатеља, али борци из Луганска активно ратују. Сви са великом пажњом пратимо дешавања на линији фронта дугачкој више од хиљаду километара. Главни правац нашег рада су зоне одговорности Другог армијског корпуса, односно оних јединица које су формиране у Луганској Републици. Ту раде и јединице руских ваздушно-десантних трупа као и специјалци Ахмата. Скупа, то је једно војно братство.
Главни напети делови фронта које ми непосредно пратимо су линија Кременаја-Сватово, где трају интензивне борбе, то је такође Купјански правац (код града Купјанск у Харковској области), затим градови Доњецке Народне Републике и територија иза њих, градови Артјомовск и Соледар.
Ситуација је напета и у граду Северск који је у рукама украјинских формација, али су наши борци већ на његовим прилазима.
Снимци из Северска показују да се борбе воде на брисаном простору где се све види као на длану. Да ли је ова тачка у том смислу и најрањивија за обе стране у сукобу?
Битке се одвијају на пољима, односно на отвореном простору где је све прегледно. Непријатељ види наше борце, наши борци виде непријатеља. Борбе су веома интензивне и жестоке. Линија фронта се у овом правцу не мења много, али се интензитет борби такође не смањује. Наша артиљерија је стално на задатку, а дронови камиказе се активно користе.
Колико су беспилотне летилице промениле начин ратовања?
Уопште, беспилотне летелице су постале нова реч у вештини ратовања. Њихова масовна употреба значајно је променила природу борбених дејстава јер подразумева даноноћни систем за праћење линије фронта и могућност удара. Дрон камиказа ради много тачније и ефикасније од осталих дронова. Са довољним бројем ових дронова могуће је зауставити скоро сваки покушај напада. То раде наше јединице. Поред тога, уништена су утврђена подручја, опрема и људство непријатеља. Током дана интензитет непријатељстава је изузетно висок, а ноћу опада. Али постепено разлика између дана и ноћи нестаје, јер се све више користе дронови са термовизорима и уређаји за ноћно осматрање.
Из редова функционера ЛНР Сергеј Лавров је именовао Родиона Мирошника за амбасадора задуженог за питања украјинских злочина почињених у овом рату. Да ли су злочини украјинске војске тема којом сте се бавили, и шта о томе говоре извештаји са терена?
Постоји велики број доказа и непорецивих чињеница које сведоче о размерама злочина украјинских формација на окупираним територијама Луганске Републике.
По ослобођању градова на теритотији ЛНР – Шћастја, Станица Луганска, Новоајдар, Старобељск, Сватово, Кременаја, Рубежноје, Северодоњецк, Лисичанск – откривене су неонацистичке, војне базе украјинских снага безбедности у којима су били смештени центри за мучење дисидената, односно грађана за које су постојале дојаве да не гаје симпатије према актуелном кијевском режиму. Пронашли смо сведоке и жртве ових злочина.
Такође, био је случај у близини града Кременаја. Између градова Кременаја и Рубежноје налази се насеље Красњанка у којем је био смештен старачки дом. Украјинске снаге, које су биле стациониране у згради дома, забраниле су евакуацију старих и инвалидних лица, а када су се наше снаге приближиле они су напросто запалили дом са живим људима. Били смо у овој згради, где је страдало на десетине људи. Неколико преживелих је сведочило о томе шта се дешавало, како је украјинска војска поступала према њима, како су запаљени а затим цео случај заташкан – то је очигледан доказ ратних злочина украјинских снага безбедности. Прикупљени докази основ су кривичног поступка који је покренуо Истражни комитет Руске Федерације.
Људи у пламену, звучи као реприза Одесе…
Изненађујуће? Видите, постоји много сличних прича.
Када смо улазили у ослобођена подручја, у подрумима смо налазили цивиле са децом. Војска на обе стране а они у подруму. И шта видите? Запањујуће другачији однос према цивилном становништву, према обичним мирољубивим људима.
Украјинске снаге безбедности су приморавале људе да остану у подрумима упркос високом степену опасности, нису их евакуисали нити покушали да им пруже помоћ. Људи причају о њиховим грубостима, о томе како су недеље проводили у подрумима без хране а неретко само са прљавом водом за пиће. То је чудно.
Наше јединице су увек покушавале да помогну цивилном становништву да дође до ресурса, да их, ако је могуће, евакуишу из опасних подручја. Јер, то су наши људи иако су дуго живели у Украјини и поседују украјинске пасоше. Сада у ослобођеним областима која су претрпела разарања Русија обнавља домове.
Из пламена сукоба грађане није само евакуисала руска војска већ и војни дописници, о чему се мало зна.
Сви смо били укључени у процес евакуације – и војска и ратни дописници. Изводили смо људе са линије борбе чим би се указала прилика, чим би пронашли коридор за излаз, под ватром и кишом граната са украјинских позиција.
Чини се да је у том смислу новинарство у Русији претрпело трансформацију и од пуких посматрача новинари су прешли у категорију људи који могу да помогну онима који пате, онима који се налазе у тешким животним ситуацијама. А када постоје такве прилике, не треба их пропустити.
Радите са ваздушно-десантним снагама. Какав сте утисак стекли, какав је морал у овим јединицама, ниво обучености и који су изазови са којима се суочавају?
Да, радимо са падобранцима. Реч је о једној од најефикаснијих јединица на првој линији фронта. Падобранци чине снажно војно братство, имају разрађене вештине, добру технологију, квалитетну опрему, висок морал и одлучност да победе. Падобранци редовно изводе активне офанзивне операције и спроводе активну одбрану на многим секторима фронта, по правилу оним горућим. Заслуге за значајан део уништене непријатељске технике и људства припада управо њима.
Како оцењујете рад других борбених јединица и степен координације?
Дуж целе линије фронта руска армија делује на модеран, нов начин – координисано и са високим учинцима. Високу ефикасност показао је корпус – јединице првобитно састављене од становника Доњецке и Луганске Републике, које су значајно тукле непријатеља. Видимо како ефикасно раде специјалне снаге Ахмата састављене од становника целе Русије који су обучени и стекли вештине у Чеченској Републици и који се, предвођени чеченским командантима, налазе се на првој линији фронта. Такође, борци у мобилисаним јединицама који су прошле године словили за почетнике данас су искусни ратници.
Поврх тога, ми имамо ваздушну надмоћ. Сви ваздушни циљеви, непријатељски авиони и хеликоптери допремљени из земаља Источне Европе брзо се уништавају. Наша артиљерија ради беспрекорно дуж целе линије фронта. Укратко, руска војска успешно уништава циљеве, извршава борбене задатке и систематски ломи кичму војној машинерији актуелног кијевског режима. Овај посао ће неминовно бити завршен.
Боравили сте у Украјини уочи Мајдана 2014. Да ли се тада назирало оно што ће касније кулминирати паљењем људи у Одеси и мржњом према свему руском?
Године 2014. кренуо сам на службено путовање из Западне Украјине, Лавова и Луцка а затим кроз Централну Украјину – Кијев до Крима који је 2014. поново постао руски, односно вратио се кући.
У то време, у Западној Украјини било је очигледно да ће мржња коју су распиривале неонацистичке групе резултирати ратом, само је било нејасно о каквом рату ће бити реч. Претпоставке су ишле у правцу да би могао избити рат између Западне и Централне Украјине. И сами бандеровци су се спремали за борбу са Кијевом, полазећи од претпоставке да је Кијев руски град док је у западним крајевима власт била у њиховим рукама. Десио се Мајдан. Преваром и силом успели су да преузму централну власт у Кијеву. После тога је било потпуно јасно шта ће се уследити.
Лавов је сматран језгром бандероваца, али у којој мери је сам народ био спреман да се повинује њиховим циљевима?
Шетао сам улицама Лавова 2014. када су наоружане илегалне прозападне групе преузеле власт у овом граду, али на улицама су људи и даље разговарали једни са другима на руском. Када сам причао руски, увек сам наилазио на нормалне саговорнике. Постоји уверење да, што је регион Украјине западнији да је више пробандеровски, али требало би знати да је значајан део становништва у то време био руски.
Онда се десила трагедија у Одеси и постало је јасно да она неће одмах бити ослобођена. Најбруталнијим насиљем, спаљивањем људи, Украјина је покушала да задржи ову територију унутар својих граница.
Да ли је Одеса украјинска у мери у којој је уцењена свака руска глава и колико дуго је могуће држати грађане овог града под опсадом, будући да постоји податак да су људи из Одесе нашли начин да се прикључе руским добровољачким јединицама на фронту?
Није могуће задржати људе и градове насиљем и ограничавањем слобода. Уверен сам да ће Одеса бити ослобођена током СВО и уз подршку локалног становништва. У редовима добровољачких јединица које се боре на фронту има доста људи из Одесе, такође из Харкова и Кијева, разних градова Украјине, укључујући и Лавов. Познајем људе који желе да се врате својој кући, у Лавов, ослобођен од неонацизма.
Планирате снимање два филма, од којих један – реквијем за мртве. Колико је бораца, који су касније изгубили живот у борбама, забележила ваша камера, и какав осећај имате када се вратите на те снимке?
Да будем искрен, не желим да причам о филмовима док реализација пројекта не уђе у озбиљну фазу. Али, да, чињеница је да и наше јединице трпе губитке, а сваки губитак одјекује болом у срцу. Рат није само радост победа, већ и горчина губитака. Многи другови са којима смо блиско сарађивали, комуницирали и спријатељили се, нису више са нама.
У борби је погинуо командант бригаде Денис Иванов, позивни знак Ташкент, херој Русије, затим извиђач са позивним знаком Хомјак а онда и артиљерац Чапај. И то заиста нису изоловани губици. Наши борци жртвују здравље и живот за слободу, за одбрану Русије, за одбрану правде, за успостављање праведног поретка, за ослобођење историјски руских територија и за ослобођење Украјине, која се налази у жилавим канџама неонацизма, режима који емитује толику мржњу и показује спремност на такво насиље да се толика количина нељудскости не може толерисати. А за слободу морате платити високу цену.
Са Народним фронтом учествујете у акцијама прикупљања помоћи за потребе бораца на фронту. Колики је одзив грађана и ко све осећа потребу да помогне војсци?
Помоћ фронту и борцима важна је област рада Народног фронта, друштвене организације која уједињује многе људе широм Русије и ван њених граница. Свако возило, транспорт, хеликоптер, уређај за ноћно осматрање и друге техничке иновације за електронско ратовање – непроцењива је помоћ у извођењу борбених дејстава и уједно начин да се сачувају животи наших војника. У том смислу схватамо да ми не бацамо дрва на ратну ватру, већ омогућавамо бржи почетак мира.
Јер, када се сломи војна кичма неонацистичког режима, почеће да оживљавају територије које су биле под њиховом контролом, уследиће препород и нормалан живот са могућношћу да сваки човек оствари своја права. И тада ће свако моћи да користи свој језик – руски, украјински, мађарски, румунски или било који други.
Упућени сте и на Крим, уосталом, били сте и члан Путиновог савета за изградњу Кримског моста. Која права данас на Криму ужива становништво чији је избор украјински језик?
На Криму, који је у саставу Руске Федерације од 2014, један од званичних државних језика је и украјински. Користи се у институцијама, деца могу на њему да похађају наставу, а на њему могу да се воде и судски спорови. Сада постоје три језика са становишта употребе: руски, украјински и кримскотатарски иако тек око десет одсто становништва Крима чине кримски Татари.
Истовремено, више од половине становништва Украјине које говори руски лишено је права да користи овај језик. А, интересантна је чињеница да чак и на фронту, током радио пресретања, у већој мери чујемо руски него украјински. Такође, ратни заробљеници су углавном људи који говоре руски и који нису желели да се боре. Закључак се намеће: неонацистички режим подржан од стране Запада приморава руско становништво Украјине да се бори против Русије.
