Олег Блохин: Како се кале најбољи борци

Најбољи ће бити онај ко жели да учи, ко је мотивисан и посвећен рату. Од некога ко овај рат доживљава као терет тешко ће постати добар борац, сведочи инструктор у зони Специјалне војне операције у Украјини
Олег Блохин: Како се кале најбољи борци© Приватни албум

Олег Блохин је инструктор кроз чије шаке је пре уласка у зону Специјалне војне операције (СВО) у Украјини "пропуштено" више од 1.000 момака. Прошао је Сирију и друге конфликтне тачке и тврди да само добар инструктор од обичног човека може да направи доброг борца.

Са Блохином разговарамо о томе како се кале ратници, како изгледа обука и колико му је у послу који обавља помогло искуство живота и учешћа у конфликтима на Блиском истоку.

Колико је чињеница да сте прошли више конфликтних зона била пресудна за то да се нађете у улози инструктора у обуци војника пре уласка у зону СВО? Да ли само инструктор који је искусио рат уживо може да буде ваљан инструктор?

Искуство које сам стекао у зонама војних сукоба није пресудно утицало на моју одлуку да као инструктор узмем учешће у СВО. У сваком случају бих учествовао у СВО, с тим што је подстицај да будем инструктор дошао са спознајом да многи наши борци немају одговарајућу борбену обуку, и да се та ситуација мора хитно мењати.

Добар инструктор може да буде само онај који од обичног човека може да направи доброг борца. Других критеријума нема. Да, учешће у војним дејствима даје сопствено разумевање и лично искуство, али то није пресудно.  

У том смислу, колико вам је значило искуство стечено у Сирији? По чему се борбе у Украјини разликују од оних које сте видели на сиријском ратишту, и, уопште, од осталих сукоба у којима сте учествовали?

Моје искуство у Сирији је искључиво моје. Тамо сам радио самостално. И ту није реч само о учешћу у борбеним дејствима, већ и о искуству живота на Блиском истоку – од комуникације са људима, преласка и боравка у зонама које контролишу различите, често зараћене, фракције и на крају - искуство боравка у сиријском затвору.

У Сирији није било таквог интензитета оружаног сукоба, тако масовног коришћења целокупног војног потенцијала зараћених страна, таквог нивоа зараћених армија. Углавном су се људи сукобљавали наоружани пушкама, мада је било и артиљерије и авијације. Али размере њихове употребе не могу се поредити са сукобом у Украјини.

Остали сукоби су били неколико пута мањих размера од сиријског и нису вредни поређења са СВО. 

С каквим профилима резервиста се срећете на обуци? Да ли они у којима тиња огањ и страст имају веће шансе да се прекале у добре борце, од оних који учешће у СВО посматрају као задату обавезу?

Код нас не постоји појам "резервиста", већ имамо активне војнике по уговору – "регуларне", добровољце или плаћенике, мобилисане, као и тзв. "посебан контингент" – бивше затворенике.

Дефинитивно најбољи ће бити онај ко жели да учи, ко је мотивисан и посвећен рату. Од некога ко овај рат доживљава као терет тешко да ће постати добар борац. 

Како изгледа обука, од чега се састоји?

Започињемо индивидуалном обуком борца, затим следи рад у малим групама и тактичка обука, и на крају координација у великој војној јединици. Након свега постоји и темељна специјална обука, али њу пролазе углавном они борци који су високо оцењени на обуци и припремама.

Колико је потребно времена обуке да би неког "штиклирали" као спремног за рат? 

У идеалним условима обука би требало да траје од три месеца до годину дана, али није увек могуће издвојити такво време за припрему.

Шта је највећи непријатељ човеку у рату – страх, неодлучност или неопрезност?

Глупост и подлост су највећи непријатељи. Све остало може да се реши.

Да ли са те позиције назирете крај овог рата? Који ће корак бити пресудан за његово окончање?

Са квантитативном и квалитативном предношћу над непријатељом, коју морамо знати мудро да искористимо и применимо, појавиће се и светлост на крају тунела, односно близина наше победе.

Поред тога што се инструктор и борац са озбиљним искуством, ви сте и запажени блогер и новинар. Који је то тренутак који вас је инспирисао да узмете учешће и на овом другом, медијском фронту?

Случај код Палмире где смо се борили против милитаната ИСИЛ-а. Водио сам новинарку Anna-News (руска информативна агенција – прим. аут.) до упоришта сиријске војске које се налазило два километра од линије фронта и дубоко улазило у непријатељску територију. Помогао сам јој да сними борбу на овој удаљеној тачки и управи компаније се допало. Тада ми је понуђен посао сниматеља. Па, почео сам да водим и сиријски дневник на Фејсбуку, где сам описао догађаје који су се у то време дешавали у Сирији. 

Ове белешке су почеле да се поново постављају и цитирају у разним медијским публикацијама, и почео сам да добијам понуде за сарадњу. У суштини, све је тако почело.

image